Job 7
1 Has not man his ordered time of trouble on the earth? and are not his days like the days of a servant working for payment?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 As a servant desiring the shades of evening, and a workman looking for his payment:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So I have for my heritage months of pain to no purpose, and nights of weariness are given to me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 When I go to my bed, I say, When will it be time to get up? but the night is long, and I am turning from side to side till morning light.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is covered with worms and dust; my skin gets hard and then is cracked again.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days go quicker than the cloth-worker's thread, and come to an end without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 O, keep in mind that my life is wind: my eye will never again see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of him who sees me will see me no longer: your eyes will be looking for me, but I will be gone.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 A cloud comes to an end and is gone; so he who goes down into the underworld comes not up again. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He will not come back to his house, and his place will have no more knowledge of him.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 So I will not keep my mouth shut; I will let the words come from it in the pain of my spirit, my soul will make a bitter outcry.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I a sea, or a sea-beast, that you put a watch over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I say, In my bed I will have comfort, there I will get rest from my disease;
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Then you send dreams to me, and visions of fear;
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 So that a hard death seems better to my soul than my pains.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I have no desire for life, I would not be living for ever! Keep away from me, for my days are as a breath.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man, that you have made him great, and that your attention is fixed on him,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 And that your hand is on him every morning, and that you are testing him every minute?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long will it be before your eyes are turned away from me, so that I may have a minute's breathing-space?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 If I have done wrong, what have I done to you, O keeper of men? why have you made me a mark for your blows, so that I am a weariness to myself?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 And why do you not take away my sin, and let my wrongdoing be ended? for now I go down to the dust, and you will be searching for me with care, but I will be gone.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
