Psalms 142

1 A Maskil of David, when he was in the cave. A prayer. I cry aloud to the LORD; I lift my voice to the LORD for mercy.

Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

2 I pour out my complaint before Him; I reveal my trouble to Him.

Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

3 Although my spirit grows faint within me, You know my way. Along the path I travel they have hidden a snare for me.

Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

4 Look to my right and see; no one attends to me. There is no refuge for me; no one cares for my soul.

Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

5 I cry to You, O LORD: “You are my refuge, my portion in the land of the living.”

Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

6 Listen to my cry, for I am brought quite low. Rescue me from my pursuers, for they are too strong for me.

Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

7 Free my soul from prison, that I may praise Your name. The righteous will gather around me because of Your goodness to me.

Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.