Job 7
1 “Is not man consigned to labor on earth? Are not his days like those of a hired hand?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Like a slave he longs for shade; like a hireling he waits for his wages.
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So I am allotted months of futility, and nights of misery are appointed me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 When I lie down I think: ‘When will I get up?’ But the night drags on, and I toss and turn until dawn.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is clothed with worms and encrusted with dirt; my skin is cracked and festering.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days are swifter than a weaver’s shuttle; they come to an end without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Remember that my life is but a breath. My eyes will never again see happiness.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye that beholds me will no longer see me. You will look for me, but I will be no more.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 As a cloud vanishes and is gone, so he who goes down to Sheol does not come back up. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He never returns to his house; his place remembers him no more.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Therefore I will not restrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I the sea, or the monster of the deep, that You must keep me under guard?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I think my bed will comfort me and my couch will ease my complaint,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 then You frighten me with dreams and terrify me with visions,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 so that I would prefer strangling and death over my life in this body.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I loathe my life! I would not live forever. Leave me alone, for my days are but a breath.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man that You should exalt him, that You should set Your heart upon him,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 that You attend to him every morning, and test him every moment?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Will You never look away from me, or leave me alone to swallow my spittle?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 If I have sinned, what have I done to You, O watcher of mankind? Why have You made me Your target, so that I am a burden to You?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Why do You not pardon my transgression and take away my iniquity? For soon I will lie down in the dust; You will seek me, but I will be no more.”
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
