Job 7
1 Is there not a warfare to man upon earth? And are not his days like the days of a hireling?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 As a servant that earnestly desireth the shadow, And as a hireling that looketh for his wages:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So am I made to possess months of misery, And wearisome nights are appointed to me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 When I lie down, I say, When shall I arise, and the night be gone? And I am full of tossings to and fro unto the dawning of the day.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is clothed with worms and clods of dust; My skin closeth up, and breaketh out afresh.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days are swifter than a weaver’s shuttle, And are spent without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Oh remember that my life is a breath: Mine eye shall no more see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of him that seeth me shall behold me no more; Thine eyes shall be upon me, but I shall not be.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 As the cloud is consumed and vanisheth away, So he that goeth down to Sheol shall come up no more. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He shall return no more to his house, Neither shall his place know him any more.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Therefore I will not refrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I a sea, or a sea-monster, That thou settest a watch over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I say, My bed shall comfort me, My couch shall ease my complaint;
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Then thou scarest me with dreams, And terrifiest me through visions:
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 So that my soul chooseth strangling, And death rather than [these] my bones.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I loathe [my life]; I would not live alway: Let me alone; for my days are vanity.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man, that thou shouldest magnify him, And that thou shouldest set thy mind upon him,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 And that thou shouldest visit him every morning, And try him every moment?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long wilt thou not look away from me, Nor let me alone till I swallow down my spittle?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 If I have sinned, what do I unto thee, O thou watcher of men? Why hast thou set me as a mark for thee, So that I am a burden to myself?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 And why dost thou not pardon my transgression, and take away mine iniquity? For now shall I lie down in the dust; And thou wilt seek me diligently, but I shall not be.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
