Job 7
1 “Is not a man forced to labor on earth? Are not his days like the days of a hired hand?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 As a servant who earnestly desires the shadow, as a hireling who looks for his wages,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 so I am made to possess months of misery, wearisome nights are appointed to me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 When I lie down, I say, ‘When will I arise, and the night be gone?’ I toss and turn until the dawning of the day.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is clothed with worms and clods of dust. My skin closes up, and breaks out afresh.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days are swifter than a weaver’s shuttle, and are spent without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Oh remember that my life is a breath. My eye will no more see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of him who sees me will see me no more. Your eyes will be on me, but I will not be.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 As the cloud is consumed and vanishes away, so he who goes down to Sheol (Sheol h7585) will come up no more.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He will return no more to his house, neither will his place know him any more.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 “Therefore I will not keep silent. I will speak in the anguish of my spirit. I will complain in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I a sea, or a sea monster, that you put a guard over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I say, ‘My bed will comfort me. My couch will ease my complaint,’
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 then you scare me with dreams and terrify me through visions,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 so that my soul chooses strangling, death rather than my bones.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I loathe my life. I do not want to live forever. Leave me alone, for my days are but a breath.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man, that you should magnify him, that you should set your mind on him,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 that you should visit him every morning, and test him every moment?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long will you not look away from me, nor leave me alone until I swallow down my spittle?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 If I have sinned, what do I do to you, you watcher of men? Why have you set me as a mark for you, so that I am a burden to myself?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Why do you not pardon my disobedience, and take away my iniquity? For now will I lie down in the dust. You will seek me diligently, but I will not be.”
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
