Job 9
1 Then Job answered and said,
А Јов одговори и рече:
2 Of a truth I know that it is so. But how can man be just with God?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he is pleased to contend with him, he cannot answer him one of a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 He is wise in heart, and mighty in strength. Who has hardened himself against him, and prospered?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 He who removes the mountains, and they do not know it when he overturns them in his anger,
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 who shakes the earth out of its place, and the pillars of it tremble,
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 who commands the sun, and it does not rise, and seals up the stars,
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 who alone stretches out the heavens, and treads upon the waves of the sea,
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 who makes the Bear, Orion, and the Pleiades, and the chambers of the south,
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 who does great things past finding out, yea, marvelous things without number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Lo, he goes by me, and I do not see him. He also passes on, but I do not perceive him.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Behold, he seizes; who can hinder him? Who will say to him, What are thou doing?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 God will not withdraw his anger. The helpers of Rahab stoop under him.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 How much less shall I answer him, and choose out my words to reason with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Whom, though I were righteous, yet I would not answer. I would make supplication to my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 If I had called, and he had answered me, yet I would not believe that he hearkened to my voice.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 For he breaks me with a tempest, and multiplies my wounds without cause.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 He will not allow me to take my breath, but fills me with bitterness.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 If of strength, lo, he is mighty! And if of justice, who will summon me?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Though I be righteous, my own mouth shall condemn me. Though I be perfect, it shall prove me perverse.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Though I were perfect, I do not regard myself. I despise my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 It is all one thing. Therefore I say, He destroys the perfect and the wicked.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 If the scourge kills suddenly, he will laugh at the trial of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given into the hand of the wicked. He covers the faces of the judges of it. If not he, who then is it?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Now my days are swifter than a runner. They flee away. They see no good,
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They are passed away as the swift ships, as the eagle that swoops on the prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say, I will forget my complaint. I will put off my sad countenance, and be of good cheer,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 I am afraid of all my sorrows. I know that thou will not hold me innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 I shall be condemned. Why then do I labor in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I wash myself with snow water, and make my hands ever so clean,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 yet thou will plunge me in the ditch, and my own clothes shall abhor me.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For he is not a man, as I am, that I should answer him, that we should come together in judgment.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 There is no umpire between us who might lay his hand upon us both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take his rod away from me, and let not his terror make me afraid.
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Then I would speak, and not be afraid of him, for I am not so in myself.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
