Spreuken 5
1 Mijn zoon! merk op mijn wijsheid, neig uw oor tot mijn verstand;
Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,
2 Opdat gij alle bedachtzaamheid behoudt, en uw lippen wetenschap bewaren.
Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3 Want de lippen der vreemde vrouw druppen honigzeem, en haar gehemelte is gladder dan olie.
Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4 Maar het laatste van haar is bitter als alsem, scherp als een tweesnijdend zwaard.
Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.
Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени. (Sheol h7585)
6 Opdat gij het pad des levens niet zoudt wegen, zijn haar gangen ongestadig, dat gij het niet merkt.
Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.
7 Nu dan, gij kinderen! hoort naar mij, en wijkt niet van de redenen mijns monds.
Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.
8 Maak uw weg verre van haar, en nader niet tot de deur van haar huis;
Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,
9 Opdat gij anderen uw eer niet geeft, en uw jaren den wrede;
Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10 Opdat de vreemden zich niet verzadigen van uw vermogen, en al uw smartelijke arbeid niet kome in het huis des onbekenden;
Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11 En gij in uw laatste brult, als uw vlees, en uw lijf verteerd is;
И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,
12 En zegt: Hoe heb ik de tucht gehaat, en mijn hart de bestraffing versmaad!
И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13 En heb niet gehoord naar de stem mijner onderwijzers, noch mijn oren geneigd tot mijn leraars!
И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!
14 Ik ben bijna in alle kwaad geweest, in het midden der gemeente en der vergadering!
Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15 Drink water uit uw bak, en vloeden uit het midden van uw bornput;
Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.
16 Laat uw fonteinen zich buiten verspreiden, en de waterbeken op de straten;
Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17 Laat ze de uwe alleen zijn, en van geen vreemde met u.
Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18 Uw springader zij gezegend; en verblijd u vanwege de huisvrouw uwer jeugd;
Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19 Een zeer liefelijke hinde, en een aangenaam steengeitje; laat u haar borsten te allen tijd dronken maken; dool steeds in haar liefde.
Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.
20 En waarom zoudt gij, mijn zoon, in een vreemde dolen, en den schoot der onbekende omvangen?
А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,
21 Want eens iegelijks wegen zijn voor de ogen des HEEREN, en Hij weegt al zijne gangen.
Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?
22 Den goddeloze zullen zijn ongerechtigheden vangen, en met de banden zijner zonden zal hij vastgehouden worden.
Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;
23 Hij zal sterven, omdat hij zonder tucht geweest is, en in de grootheid zijner dwaasheid zal hij verdwalen.
Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.
