Job 29
1 En Job ging voort zijn spreuk op te heffen, en zeide:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Och, of ik ware, gelijk in de vorige maanden, gelijk in de dagen, toen God mij bewaarde!
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 Toen Hij Zijn lamp deed schijnen over mijn hoofd, en ik bij Zijn licht de duisternis doorwandelde;
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Gelijk als ik was in de dagen mijner jonkheid, toen Gods verborgenheid over mijn tent was;
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 Toen de Almachtige nog met mij was, en mijn jongens rondom mij;
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 Toen ik mijn gangen wies in boter, en de rots bij mij oliebeken uitgoot;
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Toen ik uitging naar de poort door de stad, toen ik mijn stoel op de straat liet bereiden.
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 De jongens zagen mij, en verstaken zich, en de stokouden rezen op en stonden.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 De oversten hielden de woorden in, en leiden de hand op hun mond.
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 De stem der vorsten verstak zich, en hun tong kleefde aan hun gehemelte.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Als een oor mij hoorde, zo hield het mij gelukzalig; als mij een oog zag, zo getuigde het van mij.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Want ik bevrijdde den ellendige, die riep, en den wees, die geen helper had.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 De zegen desgenen, die verloren ging, kwam op mij; en het hart der weduwe deed ik vrolijk zingen.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Ik bekleedde mij met gerechtigheid, en zij bekleedde mij; mijn oordeel was als een mantel en vorstelijke hoed.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Den blinden was ik tot ogen, en den kreupelen was ik tot voeten.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 Ik was den nooddruftigen een vader; en het geschil, dat ik niet wist, dat onderzocht ik.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 En ik verbrak de baktanden des verkeerden, en wierp den roof uit zijn tanden.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 En ik zeide: Ik zal in mijn nest den geest geven, en ik zal de dagen vermenigvuldigen als het zand.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Mijn wortel was uitgebreid aan het water, en dauw vernachtte op mijn tak.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Mijn heerlijkheid was nieuw bij mij, en mijn boog veranderde zich in mijn hand.
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 Zij hoorden mij aan, en wachtten, en zwegen op mijn raad.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Na mijn woord spraken zij niet weder, en mijn rede drupte op hen.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Want zij wachtten naar mij, gelijk naar den regen, en sperden hun mond open, als naar den spaden regen.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Lachte ik hun toe, zij geloofden het niet; en het licht mijns aangezichts deden zij niet nedervallen.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Verkoos ik hun weg, zo zat ik bovenaan, en woonde als een koning onder de benden, als een, die treurigen vertroost.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
