Prediker 4

1 Daarna wende ik mij, en zag aan al de onderdrukkingen, die onder de zon geschieden; en ziet, er waren de tranen der verdrukten, en dergenen, die geen trooster hadden; en aan de zijde hunner verdrukkers was macht, zij daarentegen hadden geen vertrooster.

Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.

2 Dies prees ik de doden, die alrede gestorven waren, boven de levenden, die tot nog toe levend zijn.

Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.

3 Ja, hij is beter dan die beiden, die nog niet geweest is, die niet gezien heeft het boze werk, dat onder de zon geschiedt.

Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.

4 Verder zag ik al den arbeid en alle geschikkelijkheid des werks, dat het den mens nijd van zijn naaste aanbrengt. Dat is ook ijdelheid en kwelling des geestes.

Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.

5 De zot vouwt zijn handen samen, en eet zijn eigen vlees.

Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:

6 Een hand vol met rust is beter, dan beide de vuisten vol met arbeid en kwelling des geestes.

Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.

7 Ik wendde mij wederom, en ik zag een ijdelheid onder de zon;

Опет видех таштину под сунцем:

8 Daar is er een, en geen tweede; hij heeft ook geen kind, noch broeder; nochtans is van al zijn arbeid geen einde; ook wordt zijn oog niet verzadigd van den rijkdom, en zegt niet: Voor wien arbeide ik toch, en doe mijn ziel gebrek hebben van het goede? Dit is ook ijdelheid, en het is een moeilijke bezigheid.

Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.

9 Twee zijn beter dan een; want zij hebben een goede beloning van hun arbeid;

Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.

10 Want indien zij vallen, de een richt zijn metgezel op; maar wee den ene, die gevallen is, want er is geen tweede om hem op te helpen.

Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.

11 Ook, indien twee te zamen liggen, zo hebben zij warmte; maar hoe zou een alleen warm worden?

Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?

12 En indien iemand den een mocht overweldigen, zo zullen de twee tegen hem bestaan; en een drievoudig snoer wordt niet haast gebroken.

И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.

13 Beter is een arm en wijs jongeling, dan een oud en zot koning, die niet weet van meer vermaand te worden.

Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.

14 Want een komt uit het gevangenhuis, om koning te zijn; daar ook een, die in zijn koninkrijk geboren is, verarmt.

Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.

15 Ik zag al de levenden wandelen onder de zon, met den jongeling, den tweede, die in diens plaats staan zal.

Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.

16 Er is geen einde van al het volk, van allen, die voor hen geweest zijn; de nakomelingen zullen zich ook over hem niet verblijden; gewisselijk, dat is ook ijdelheid en kwelling des geestes.

Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.