Prediker 1
1 De woorden van den Prediker, den zoon van David, koning in Jerusalem.
Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
2 Ijdelheid der ijdelheden, zegt de Prediker, Ijdelheid der ijdelheden; alles is ijdel!
Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.
3 Wat voor nut heeft de mens van al het zwoegen, Dat hij doet onder de zon?
Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?
4 Het ene geslacht gaat, het andere komt; Alleen de aarde blijft.
Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.
5 De zon gaat op, de zon gaat onder, Zij ijlt naar haar plaats, en komt daar weer op;
Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.
6 Zij gaat naar het zuiden, En keert zich naar het noorden. Rusteloos wentelend jaagt de wind, Op zijn eigen wentelen keert de wind terug.
Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
7 Alle stromen lopen naar zee, Maar de zee wordt er niet vol van; Naar de plaats van hun uitgang keren zij terug, Om opnieuw te vloeien.
Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
8 Al die rusteloos werkende dingen Vermag de mens niet op te sommen. Het oog wordt nooit verzadigd van zien, Het oor heeft nooit genoeg van het horen.
Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
9 Wat geweest is, komt terug; Wat gebeurd is, gebeurt opnieuw; Niets nieuws is er onder de zon!
Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
10 Is er eens iets, waarvan men zegt: Zie, dat is nieuw, Het was er reeds lang in de eeuwen vóór ons.
Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.
11 Men denkt niet meer aan de mensen van vroeger; Evenmin blijft een volgend geslacht In herinnering bij hen, die later komen.
Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
12 Ik, de Prediker, was koning Over Israël, in Jerusalem.
Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.
13 Ik legde mij er op toe, met wijsheid te onderzoeken En na te vorsen alles wat er gebeurt onder de zon. Deze treurige bezigheid heeft God gegeven Aan de mensen, om zich er mee af te tobben.
И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
14 Ik zag, wat er gezwoegd wordt onder de zon: En zie, alles is ijdelheid en jagen naar wind;
Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
15 Het kromme kan men niet recht maken, En het onvolmaakte niet volmaakt.
Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.
16 Ik dacht bij mijzelf: Zie, ik heb veel groter wijsheid verworven, Dan allen, die vóór mij over Jerusalem heersten, En mijn hart heeft veel wijsheid en kennis doorschouwd.
Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.
17 Ik heb getracht, wijsheid en kennis Te onderscheiden van dwaasheid en onverstand; Maar ik heb begrepen, Dat ook dit slechts jagen naar wind is.
И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
18 Want hoe groter de wijsheid, hoe groter de kwelling; En wie kennis vermeerdert, vermeerdert de smart.
Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
