Prediker 4
1 Dan weer beschouwde ik alle verdrukkingen, Die er onder de zon voorkomen: Ik zag de tranen der verdrukten, en niemand gaf troost; De onderdrukkers pleegden geweld, en niemand bood hulp.
Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.
2 Daarom prees ik de doden gelukkig, reeds lang ontslapen, Boven hen, die nog in leven zijn;
Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.
3 En gelukkiger nog dan hen beiden Degenen, die nog niet hebben bestaan. Want zij zagen nog niet het boze gedoe, Dat er plaats heeft onder de zon.
Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.
4 Verder zag ik van alle moeite en inspanning, Dat ze worden aangewend uit naijver jegens elkander; Ook dat is ijdelheid en jagen naar wind.
Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.
5 Wel is het een dwaas, die de hand in de schoot legt En zijn eigen vlees verteert;
Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:
6 Maar toch is een handvol rust meer waard, Dan beide handen vol tobben en jagen naar wind.
Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.
7 Nog zag ik een andere dwaasheid onder de zon:
Опет видех таштину под сунцем:
8 Al staat iemand geheel alleen, En heeft hij geen kinderen of verwanten. Toch komt er aan zijn zwoegen geen einde, En zijn oog heeft nooit rijkdom genoeg. Voor wien dan sloof ik mij uit, En ontzeg ik mij alle genot? Ook dit is dwaas en een ellendig bestaan.
Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9 Met tweeën is beter dan alleen; Dat geeft beiden een groot voordeel bij het werk.
Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.
10 Want als de één komt te vallen, Helpt de ander hem op. Maar wee den eenling, als hij valt; Want hij heeft geen makker, die hem opbeurt.
Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.
11 Zo ook, slapen er twee bij elkander. Dan hebben beiden het warm. Maar hoe krijgt de eenling het warm?
Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?
12 En wanneer men den één overvalt, Bieden zij samen weerstand: Een drievoudig snoer breekt niet licht.
И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.
13 Beter een verstandige jongeman, al is hij ook arm. Dan een oude en onverstandige koning, Die niet meer naar raad weet te luisteren:
Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.
14 Al komt de eerste uit de gevangenis op de troon, En is hij arm geboren in zijn eigen rijk.
Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15 Ik zag, hoe alle levenden, Die er rondliepen onder de zon, De zijde kozen van den eerste, den jonge, Die de plaats wilde innemen van den ander;
Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.
16 Ontelbaar was de menigte, Die zich bij hem aansloot. Toch zal het nageslacht geen vreugd aan hem beleven; Ook dat is ijdel en jagen naar wind.
Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.
