Højsangen 2
1 Jeg er Sarons Rose, Dalenes Lilje
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 Som en Lilje midt iblandt Torne er min Veninde blandt Piger.
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 Som et Æbletræ blandt Skovens Træer er min Ven blandt unge Mænd. I hans Skygge har jeg Lyst til at sidde, hans Frugt er sød for min Gane.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Til en Vinhal bragte han mig, hvor Mærket over mig er Kærlighed.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Styrk mig med Rosinkager, kvæg mig med Æbler, thi jeg er syg af Kærlighed.
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Hans venstre er under mit Hoved, hans højre tager mig i Favn.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Jeg besværger eder, Jerusalems Døtre, ved Gazeller og Markens Hjorte: Gør ikke Kærligheden Uro, væk den ikke, før den ønsker det selv!
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 Hør! Der er min Ven! Ja se, der kommer han i Løb over Bjergene, i Spring over Højene.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Min Ven er som en Gazel, han er som den unge Hjort. Se, nu står han alt bag vor Mur. Han ser gennem Vinduet, kigger gennem Gitteret.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Min Ven stemmer i og siger så til mig: Stå op, min Veninde, du fagre, kom!
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 Thi nu er Vinteren omme, Regntiden svandt, for hen,
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Blomster ses i Landet, Sangens Tid er kommet, Turtelduens Kurren høres i vort Land;
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 Figentræets Småfrugter svulmer, Vinstokken blomstrer, udspreder Duft. Stå op, min Veninde, du fagre, kom,
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 min Due i Fjeldets Kløfter, i Bjergvæggens Skjul! Lad mig skue din Skikkelse, høre din Røst, thi sød er din Røst og din Skikkelse yndig.
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Fang os de Ræve, de Ræve små, som hærger Vinen, vor blomstrende Vin!
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Min Ven er min, og jeg er hans, som vogter blandt Liljer;
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 til Dagen svales og Skyggerne længes, kom hid, min Ven, og vær som Gazellen, som den unge Hjort på duftende Bjerge!
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
