Salme 137

1 Ved Babels Floder, der sad vi og græd, når Zion randt os i hu.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Vi hængte vore Harper i Landets Pile.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Thi de, der havde bortført os, bad os synge, vore Bødler bad os være glade: "Syng os af Zions Sange!"

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Hvor kan vi synge HERRENs Sange på fremmed Grund?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Jerusalem, glemmer jeg dig, da visne min højre!

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Min Tunge hænge ved Ganen, om ikke jeg ihukommer dig, om ikke jeg sætter Jerusalem over min højeste Glæde!

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 HERRE, ihukom Edoms Sønner for Jerusalems Dag, at de råbte: "Nedbryd, nedbryd lige til Grunden!"

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Du Babels Datter, du Ødelægger! Salig den, der gengælder dig, hvad du gjorde imod os!

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Salig den, der griber dine spæde og knuser dem mod Klippen!

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.