Ordsprogene 26
1 Som Sne om Somren og Regn Høsten så lidt hører Ære sig til for en Tåbe.
Као снег у лето и дажд о жетви, тако не доликује безумноме част.
2 Som en Spurv i Fart, som en Svale i Flugt så rammer ej Banden mod sagesløs Mand.
Као врабац кад прхне и ласта кад одлети, тако клетва незаслужена неће доћи.
3 Svøbe for Hest, Bidsel for Æsel og Ris for Tåbers Ryg.
Бич коњу, узда магарцу, а батина безумницима на леђа.
4 Svar ej Tåben efter hans Dårskab, at ikke du selv skal blive som han.
Не одговарај безумнику по безумљу његовом, да не будеш и ти као он.
5 Svar Tåben efter hans Dårskab, at han ikke skal tykkes sig viis.
Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар.
6 Den afhugger Fødderne og inddrikker Vold, som sender Bud ved en Tåbe.
Ко шаље безумника да му шта сврши, он одсеца себи ноге и пије неправду.
7 Slappe som den lammes Ben er Ordsprog i Tåbers Mund.
Како хроми храмље ногама својим, таква је беседа у устима безумних.
8 Som en, der binder Stenen fast i Slyngen, er den, der hædrer en Tåbe.
Као да баца драги камен у гомилу камења, тако ради ко чини част безумноме.
9 Som en Tornekæp, der falder den drukne i Hænde, er Ordsprog i Tåbers Mund.
Као трн кад дође у руку пијаноме, таква је беседа у устима безумних.
10 Som en Skytte, der sårer enhver, som kommer, er den, der lejer en Tåbe og en drukken.
Много муке задаје свима ко плаћа безумнику и ко плаћа преступницима.
11 Som en Hund, der vender sig om til sit Spy, er en Tåbe, der gentager Dårskab.
Као што се пас повраћа на своју бљувотину, тако безумник понавља своје безумље.
12 Ser du en Mand, der tykkes sig viis, for en Tåbe er der mere Håb end for ham.
Јеси ли видео човека који мисли да је мудар? Више има надања од безумнога него од њега.
13 Den lade siger: "Et Rovdyr på Vejen, en Løve ude på Torvene!"
Лењивац говори: Љути је лав на путу, лав је на улицама.
14 Døren drejer sig på sit Hængsel, den lade på sit Leje.
Као што се врата обрћу на чеповима својим, тако ленивац на постељи својој.
15 Den lade rækker til Fadet, men gider ikke føre Hånden til Munden.
Ленивац крије руку своју у недра, тешко му је принети је к устима.
16 Den lade tykkes sig større Vismand end syv, der har kloge Svar.
Ленивац мисли да је мудрији од седморице који одговарају разумно.
17 Den griber en Hund i Øret, som blander sig i uvedkommende Strid.
Пса за уши хвата ко се пролазећи жести за туђу распру.
18 Som en vanvittig Mand, der udslynger Gløder, Pile og Død,
Какав је безумник који баца искре и стреле смртне,
19 er den, der sviger sin Næste og siger: "Jeg spøger jo kun."
Такав је сваки који превари ближњег свог па онда вели: Шалио сам се.
20 Er der intet Brænde, går Ilden ud, er der ingen Bagtaler, stilles Trætte.
Кад нестане дрва, угаси се огањ; тако кад нема опадача, престаје распра.
21 Trækul til Gløder og Brænde til Ild og trættekær Mand til at optænde Kiv.
Угаљ је за жеравицу, дрва за огањ, а човек свадљивац да распаљује свађу.
22 Bagtalerens Ord er som Lækkerbidskener, de synker dybt i Legemets Kamre.
Речи су опадачеве као речи избијених, али силазе унутра у трбух.
23 Som Sølvovertræk på et Lerkar er ondsindet Hjerte bag glatte Læber.
Као сребрна пена којом се обложи цреп, такве су усне непријатељске и зло срце.
24 Avindsmand hykler med Læben, i sit Indre huser han Svig;
Ненавидник се претвара устима својим, а у срцу слаже превару.
25 gør han Røsten venlig, tro ham dog ikke, thi i hans Hjerte er syvfold Gru.
Кад говори умиљатим гласом, не веруј му, јер му је у срцу седам гадова.
26 Den, der dølger sit Had med Svig, hans Ondskab kommer frem i Folkets Forsamling.
Мржња се покрива лукавством, али се злоћа њена открива на збору.
27 I Graven, man graver, falder man selv, af Stenen, man vælter, rammes man selv.
Ко јаму копа, у њу ће пасти; и ко камен ваља, на њега ће се превалити.
28 Løgnetunge giver mange Hug, hyklersk Mund volder Fald.
Језик лажан мрзи на оне које сатире, и уста која ласкају граде погибао.
