Klagesangene 3
1 Jeg er den, der så nød ved hans vredes ris,
Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.
2 mig har han ført og ledt i det tykkeste Mulm,
Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.
3 ja, Hånden vender han mod mig Dagen lang.
Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
4 Mit Bød og min Hud har han opslidt, brudt mine Ben,
Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.
5 han mured mig inde, omgav mig med Galde og Møje,
Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
6 lod mig bo i Mørke som de, der for længst er døde.
Посади ме у таму као умрле одавна.
7 Han har spærret mig inde og lagt mig i tunge Lænker.
Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
8 Om jeg end råber og skriger, min Bøn er stængt ude.
Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.
9 Han spærred mine Veje med Kvader, gjorde Stierne kroge.
Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.
10 Han blev mig en lurende Bjørn, en Løve i Baghold;
Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.
11 han ledte mig vild, rev mig sønder og lagde mig øde;
Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.
12 han spændte sin Bue; lod mig være Skive for Pilen.
Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.
13 Han sendte sit Koggers Sønner i Nyrerne på mig;
Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.
14 hvert Folk lo mig ud og smæded mig Dagen lang,
Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.
15 med bittert mætted han mig, gav mig Malurt at drikke.
Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
16 Mine Tænder lod han bide i Flint, han trådte mig i Støvet;
Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
17 han skilte min Sjæl fra Freden, jeg glemte Lykken
Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
18 og sagde: "Min Livskraft, mit Håb til HERREN er ude."
И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.
19 At mindes min Vånde og Flakken er Malurt og Galde;
Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.
20 min Sjæl, den mindes det grant den grubler betynget.
Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
21 Det lægger jeg mig på Sinde, derfor vil jeg håbe:
Али ово напомињем срцу свом, те се надам:
22 HERRENs Miskundhed er ikke til Ende, ikke brugt op,
Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.
23 hans Nåde er ny hver Morgen, hans Trofasthed stor.
Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.
24 Min Del er HERREN, (siger min Sjæl, ) derfor håber jeg på ham.
Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.
25 Dem, der bier på HERREN, er han god, den Sjæl, der ham søger;
Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
26 det er godt at håbe i Stilhed på HERRENs Frelse,
Добро је мирно чекати спасење Господње.
27 godt for en Mand, at han bærer Åg i sin Ungdom.
Добро је човеку носити јарам за младости своје.
28 Han sidde ensom og tavs, når han lægger det på ham;
Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.
29 han trykke sin Mund mod Støvet, måske er der Håb.
Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
30 Række Kind til den, der slår ham, mættes med Hån.
Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
31 Thi Herren bortstøder ikke for evigt,
Јер Господ не одбацује за свагда.
32 har han voldt Kvide, så ynkes han, stor er hans Nåde;
Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
33 ej af Hjertet plager og piner han Menneskens Børn.
Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.
34 Når Landets Fanger til Hobe trædes under Fod,
Кад газе ногама све сужње на земљи,
35 når Mandens Ret for den Højestes Åsyn bøjes,
Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,
36 når en Mand lider Uret i sin Sag mon Herren ej ser det?
Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?
37 Hvo taler vel, så det sker, om ej Herren byder?
Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?
38 Kommer ikke både ondt og godt fra den Højestes Mund?
Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?
39 Over hvad skal den levende sukke? Hver over sin Synd!
Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?
40 Lad os ransage, granske vore Veje og vende os til HERREN,
Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
41 løfte Hænder og Hjerte til Gud i Himlen;
Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
42 vi syndede og stod imod, du tilgav ikke,
Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.
43 men hylled dig i Vrede, forfulgte os, dræbte uden Skånsel,
Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
44 hylled dig i Skyer, så Bønnen ej nåed frem;
Обастро си си се облаком да не продре молитва.
45 til Skarn og til Udskud har du gjort os midt iblandt Folkene.
Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.
46 De opspærred Munden imod os, alle vore Fjender.
Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
47 Vor Lod blev Gru og Grav og Sammenbruds Øde;
Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
48 Vandstrømme græder mit Øje, mit Folk brød sammen.
Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.
49 Hvileløst strømmer mit Øje, det kender ej Ro,
Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,
50 før HERREN skuer ned fra Himlen, før han ser til.
Докле Господ не погледа и не види с неба.
51 Synet af Byens Døtre piner min Sjæl.
Око моје мучи ми душу ради свих кћери града мог.
52 Jeg joges som en Fugl af Fjender, hvis Had var grundløst,
Терају ме једнако као птицу непријатељи моји низашта.
53 de spærred mig inde i en Grube, de stenede mig;
Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.
54 Vand strømmed over mit Hoved, jeg tænkte: "Fortabt!"
Дође ми вода сврх главе; рекох: Погибох!
55 Dit Navn påkaldte jeg, HERRE, fra Grubens Dyb;
Призивах име Твоје, Господе, из јаме најдубље.
56 du hørte min Røst: "O, gør dig ej døv for mit Skrig!"
Ти чу глас мој; не затискуј уха свог од уздисања мог, од вике моје.
57 Nær var du den Dag jeg kaldte, du sagde: "Frygt ikke!"
Приступао си кад Те призивах, и говорио си: Не бој се.
58 Du førte min Sag, o Herre, genløste mit Liv;
Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.
59 HERRE, du ser, jeg lider Uret. skaf mig min Ret!
Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.
60 Al deres Hævnlyst ser du, alle deres Rænker,
Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.
61 du hører deres Smædeord HERRE, deres Rænker imod mig,
Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,
62 mine Fjenders Tale og Tanker imod mig bestandig.
Шта говоре они који устају на ме и шта намишљају против мене по вас дан.
63 Se dem, når de sidder eller står, deres Nidvise er jeg.
Види, кад седају и кад устају, ја сам им песма.
64 Dem vil du gengælde, HERRE, deres Hænders Gerning,
Плати им, Господе, по делима руку њихових.
65 gør deres Hjerte forhærdet din Forbandelse over dem!
Подај им упорно срце, проклетство своје.
66 forfølg dem i Vrede, udryd dem under din Himmel.
Гони их гневом, и истреби их испод небеса Господњих.
