Job 7
1 Har Mennesket på Jord ej Krigerkår? Som en Daglejers er hans Dage.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Som Trællen, der higer efter Skygge som Daglejeren, der venter på Løn,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 så fik jeg Skuffelses Måneder i Arv kvalfulde Nætter til Del.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Når jeg lægger mig, siger jeg: "Hvornår er det Dag, af jeg kan stå op?" og når jeg står op: "Hvornår er det Kvæld?" Jeg mættes af Uro, til Dagen gryr.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mit Legeme er klædt med Orme og Skorpe, min Hud skrumper ind og væsker.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Raskere end Skyttelen flyver mine Dage, de svinder bort uden Håb.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Kom i Hu, at mit Liv er et Pust, ej mer får mit Øje Lykke at skue!
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Vennens Øje skal ikke se mig, dit Øje søger mig - jeg er ikke mere.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 han vender ej atter hjem til sit Hus, hans Sted får ham aldrig at se igen.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Så vil jeg da ej lægge Bånd på min Mund, men tale i Åndens Kvide, sukke i bitter Sjælenød.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Er jeg et Hav, eller er jeg en Drage, siden du sætter Vagt ved mig?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Når jeg tænker, mit Leje skal lindre mig, Sengen lette mit Suk,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 da ængster du mig med Drømme, skræmmer mig op ved Syner,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 så min Sjæl vil hellere kvæles. hellere dø end lide.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Nu nok! Jeg lever ej evigt, slip mig, mit Liv er et Pust!
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Hvad er et Menneske, at du regner ham og lægger Mærke til ham,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 hjemsøger ham hver Morgen, ransager ham hvert Øjeblik?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Når vender du dog dit Øje fra mig, slipper mig, til jeg har sunket mit Spyt?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Har jeg syndet, hvad skader det dig, du, som er Menneskets Vogter? Hvi gjorde du mig til Skive, hvorfor blev jeg dig til Byrde?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Hvorfor tilgiver du ikke min Synd og lader min Brøde uænset? Snart ligger jeg jo under Mulde, du søger mig - og jeg er ikke mere!
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
