Job 11
1 Så tog Na'amatiten Zofar til Orde og sagde:
А Софар Намаћанин одговори и рече:
2 "Skal en Ordgyder ej have Svar, skal en Mundheld vel have Ret?
Зар на многе речи нема одговора? Или ће човек говорљив остати прав?
3 Skal Mænd vel tie til din Skvalder, skal du spotte og ikke få Skam?
Хоће ли твоје лажи ућуткати људе? И кад се ругаш, зар те неће нико посрамити?
4 Du siger: "Min Færd er lydeløs, og jeg er ren i hans Øjne!"
Јер си рекао: Чиста је наука моја, и чист сам пред очима твојим.
5 Men vilde dog Gud kun tale, oplade sine Læber imod dig,
Али кад би Бог проговорио и усне своје отворио на те,
6 kundgøre dig Visdommens Løndom, thi underfuld er den i Væsen; da vilde du vide, at Gud har glemt dig en Del af din Skyld!
И показао ти тајне мудрости, јер их је двојином више, познао би да те Бог кара мање него што заслужује твоје безакоње.
7 Har du loddet Bunden i Gud og nået den Almægtiges Grænse?
Можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Свемогућег?
То су висине небеске, шта ћеш учинити? Дубље је од пакла, како ћеш познати? (Sheol h7585)
9 Den overgår Jorden i Vidde, er mere vidtstrakt end Havet.
Дуже од земље, шире од мора.
10 Farer han frem og fængsler, stævner til Doms, hvem hindrer ham?
Да преврати, или затвори или сабере, ко ће Му бранити?
11 Han kender jo Løgnens Mænd, Uret ser han og agter derpå,
Јер зна ништавило људско, и видећи неваљалство зар неће пазити?
12 så tomhjernet Mand får Vid, og Vildæsel fødes til Menneske.
Човек безуман постаје разуман, премда се човек рађа као дивље магаре.
13 Hvis du får Skik på dit Hjerte og breder dine Hænder imod ham,
Да ти управиш срце своје и подигнеш руке своје к Њему,
14 hvis Uret er fjern fra din Hånd, og Brøde ej bor i dit Telt,
Ако је безакоње у руци твојој, да га уклониш, и не даш да неправда буде у шаторима твојим,
15 ja, da kan du lydefri løfte dit Åsyn og uden at frygte stå fast,
Тада ћеш подигнути лице своје без мане и стајаћеш тврдо и нећеш се бојати;
16 ja, da skal du glemme din Kvide, mindes den kun som Vand, der flød bort;
Заборавићеш муку, као воде која протече опомињаћеш је се;
17 dit Liv skal overstråle Middagssolen, Mørket vorde som lyse Morgen.
Настаће ти време ведрије него подне, синућеш, бићеш као јутро;
18 Tryg skal du være, fordi du har Håb; du ser dig om og går trygt til Hvile,
Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.
19 du ligger uden at skræmmes op. Til din Yndest vil mange bejle.
Лежаћеш, и нико те неће плашити, и многи ће ти се молити.
20 Men de gudløses Øjne vansmægter; ude er det med deres Tilflugt, deres Håb er blot at udånde Sjælen!
Али очи ће безбожницима ишчилети, и уточишта им неће бити, и надање ће им бити издисање.
