Salme 74
1 En Maskil af Asaf. Hvorfor har du, Gud, stødt os bort for evigt, hvi ryger din Vrede mod Hjorden, du røgter?
Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2 Kom din Menighed i Hu, som du fordum vandt dig, — du udløste den til din Ejendoms Stamme — Zions Bjerg, hvor du har din Bolig.
Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3 Løft dine Fjed til de evige Tomter: Fjenden lagde alt i Helligdommen øde.
Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4 Dine Fjender brøled i dit Samlingshus, satte deres Tegn som Tegn deri.
Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5 Det saa ud, som naar man løfter Økser i Skovens Tykning.
Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6 Og alt det udskaarne Træværk der! De hugged det sønder med Økse og Hammer.
Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7 Paa din Helligdom satte de Ild, de skændede og nedrev dit Navns Bolig.
Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8 De tænkte: »Til Hobe udrydder vi dem!« De brændte alle Guds Samlingshuse i Landet.
Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9 Vore Tegn, dem ser vi ikke, Profeter findes ej mer; hvor længe, ved ingen af os.
Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10 Hvor længe, o Gud, skal vor Modstander smæde, Fjenden blive ved at haane dit Navn?
Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11 Hvorfor holder du din Haand tilbage og skjuler din højre i Kappens Fold?
Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12 Vor Konge fra fordums Tid er dog Gud, som udførte Frelsens Værk i Landet.
Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13 Du kløvede Havet med Vælde, knuste paa Vandet Dragernes Hoved;
Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14 du søndrede Hovederne paa Livjatan og gav dem som Æde til Ørkenens Dyr;
Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15 Kilde og Bæk lod du vælde frem, du udtørred stedseflydende Strømme;
Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16 din er Dagen, og din er Natten, du grundlagde Lys og Sol,
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17 du fastsatte alle Grænser paa Jord, du frembragte Sommer og Vinter.
Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18 Kom i Hu, o HERRE, at Fjenden har haanet, et Folk af Daarer har spottet dit Navn!
Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19 Giv ikke Vilddyret din Turteldues Sjæl, glem ikke for evigt dine armes Liv;
Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20 se hen til Pagten, thi fyldte er Landets mørke Steder med Voldsfærds Boliger.
Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21 Lad ej den fortrykte gaa bort med Skam, lad de arme og fattige prise dit Navn!
Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22 Gud, gør dig rede, før din Sag, kom i Hu, hvor du stadig smædes af Daarer,
Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23 lad ej dine Avindsmænds Røst uænset! Ustandseligt lyder dine Fjenders Larm!
Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
