Salme 73
1 En Salme af Asaf. Visselig, god er Gud mod Israel; mod dem, der er rene af Hjertet!
Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
2 Mine Fødder var nær ved at snuble, mine Skridt var lige ved at glide;
А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3 thi over Daarerne græmmed jeg mig, jeg saa, at det gik de gudløse vel;
Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4 thi de kender ikke til Kvaler, deres Livskraft er frisk og sund;
Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5 de kender ikke til menneskelig Nød, de plages ikke som andre.
На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6 Derfor har de Hovmod til Halssmykke, Vold er Kappen, de svøber sig i.
Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7 Deres Brøde udgaar af deres Indre, Hjertets Tanker bryder igennem.
Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8 I det dybe taler de ondt, i det høje fører de Urettens Tale,
Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9 de løfter Munden mod Himlen, Tungen farer om paa Jorden.
Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10 (Derfor vender mit Folk sig hid og drikker Vand i fulde Drag.)
И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11 De siger: »Hvor skulde Gud vel vide det, skulde den Højeste kende dertil?«
И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12 Se, det er de gudløses Kaar, altid i Tryghed, voksende Velstand!
Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13 Forgæves holdt jeg mit Hjerte rent og tvætted mine Hænder i Uskyld,
Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14 jeg plagedes Dagen igennem, blev revset paa ny hver Morgen!
Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15 Men jeg tænkte: »Taler jeg saa, se, da er jeg troløs imod dine Sønners Slægt.«
Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16 Saa grunded jeg paa at forstaa det, møjsommeligt var det i mine Øjne,
И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17 Til jeg kom ind i Guds Helligdomme, skønned, hvordan deres Endeligt bliver:
Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18 Du sætter dem jo paa glatte Steder, i Undergang styrter du dem.
Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19 Hvor brat de dog lægges øde, gaar under, det ender med Rædsel!
Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20 De er som en Drøm, naar man vaagner, man vaagner og regner sit Syn for intet.
Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21 Saa længe mit Hjerte var bittert og det nagede i mine Nyrer,
Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22 var jeg et Dyr og fattede intet, jeg var for dig som Kvæg.
Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23 Dog bliver jeg altid hos dig, du holder mig fast om min højre;
Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24 du leder mig med dit Raad og tager mig siden bort i Herlighed.
По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25 Hvem har jeg i Himlen? Og har jeg blot dig, da attraar jeg intet paa Jorden!
Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26 Lad kun mit Kød og mit Hjerte vansmægte, Gud er mit Hjertes Klippe, min Del for evigt.
Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27 Thi de, der fjerner sig fra dig, gaar under, du udsletter hver, som er dig utro.
Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28 Men at leve Gud nær er min Lykke, min Lid har jeg sat til den Herre HERREN, at jeg kan vidne om alle dine Gerninger.
А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
