Ordsprogene 29
1 Hvo Nakken gør stiv, skønt revset tit, han knuses brat uden Lægedom.
Човек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лека.
2 Er der mange retfærdige, glædes Folket, men raader de gudløse, sukker Folket.
Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.
3 Hvo Visdom elsker, glæder sin Fader, hvo Skøger omgaas, bortødsler Gods.
Ко љуби мудрост, весели оца свог; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.
4 Kongen grundfæster Landet med Ret, en Udsuger lægger det øde.
Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.
5 Mand, der smigrer sin Næste, breder et Net for hans Fod.
Ко ласка пријатељу свом, разапиње мрежу ногама његовим.
6 I sin Brøde hildes den onde, den retfærdige jubler af Glæde.
У греху је злог човека замка, а праведник пева и весели се.
7 Den retfærdige kender de ringes Retssag; den gudløse skønner intet.
Праведник разуме парбу невољних, а безбожник не мари да зна.
8 Spottere ophidser Byen, men Vismænd, de stiller Vrede.
Подсмевачи распаљују град, а мудри утишавају гнев.
9 Gaar Vismand i Rette med Daare, vredes og ler han, alt preller af.
Мудар човек кад се пре с лудим, или се срдио или смејао, нема мира.
10 De blodtørstige hader lydefri Mand, de retsindige tager sig af ham.
Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.
11 En Taabe slipper al sin Voldsomhed løs, Vismand stiller den omsider.
Сав гнев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.
12 En Fyrste, som lytter til Løgnetale, faar lutter gudløse Tjenere.
Који кнез слуша лажне речи, све су му слуге безбожне.
13 Fattigmand og Blodsuger mødes, HERREN giver begges Øjne Glans.
Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просветљује очи.
14 En Konge, der dømmer de ringe med Ret, hans Trone staar fast evindelig.
Који цар право суди сиромасима, његов ће престо стајати довека.
15 Ris og Revselse, det giver Visdom, uvorn Dreng gør sin Moder Skam.
Прут и кар дају мудрост, а дете пусто срамоти матер своју.
16 Bliver mange gudløse, tiltager Synd; retfærdige ser med Fryd deres Fald.
Кад се умножавају безбожници, умножавају се греси, а праведници ће видети пропаст њихову.
17 Tugt din Søn, saa kvæger han dig og bringer din Sjæl, hvad der smager.
Карај сина свог, и смириће те, и учиниће милину души твојој.
18 Uden Syner forvildes et Folk; salig den, der vogter paa Loven.
Кад нема утваре, расипа се народ; а ко држи закон, благо њему!
19 Med Ord lader Træl sig ikke tugte, han fatter dem vel, men adlyder ikke.
Речима се не поправља слуга, јер ако и разуме, опет не слуша.
20 Ser du en Mand, der er hastig til Tale, for en Taabe er der snarere Haab end for ham.
Јеси ли видео човека наглог у беседи својој? Више има надања од безумног него од њега.
21 Forvænner man sin Træl fra ung, vil han til sidst være Herre.
Ако ко мази слугу од малена, он ће најпосле бити син.
22 Hidsig Mand vækker Strid, vredladen Mand gør megen Synd.
Гневљив човек замеће свађу, и ко је напрасит, много греши.
23 Et Menneskes Hovmod ydmyger ham, den ydmyge opnaar Ære.
Охолост понижује човека, а ко је смеран духом, добија славу.
24 Hæleren hader sit Liv, han hører Forbandelsen, men melder intet.
Ко дели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује.
25 Frygt for Mennesker leder i Snare, men den, der stoler paa HERREN, er bjærget.
Страшљив човек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.
26 Mange søger en Fyrstes Gunst; Mands Ret er dog fra HERREN.
Многи траже лице владаочево, али је од Господа суд свакоме.
27 Urettens Mand er retfærdiges Gru, hvo redeligt vandrer, gudløses Gru.
Праведнима је мрзак неправедник, а безбожнику је мрзак ко право ходи.
