Ordsprogene 14
1 Visdom bygger sig Hus, Daarskabs Hænder river det ned.
Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.
2 Hvo redeligt vandrer, frygter HERREN, men den, som gaar Krogveje, agter ham ringe.
Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.
3 I Daarens Mund er Ris til hans Ryg, for de vise staar Læberne Vagt.
У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.
4 Naar der ikke er Okser, er Laden tom, ved Tyrens Kraft bliver Høsten stor.
Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.
5 Sanddru Vidne lyver ikke, det falske Vidne farer med Løgn.
Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.
6 Spotter søger Visdom, men finder den ikke, til Kundskab kommer forstandig let.
Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.
7 Gaa fra en Mand, som er en Taabe, der mærker du intet til Kundskabs Læber.
Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.
8 Den kloge i sin Visdom er klar paa sin Vej, men Taabers Daarskab er Svig.
Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.
9 Med Daarer driver Skyldofret Spot, men Velvilje raader iblandt retsindige.
Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.
10 Hjertet kender sin egen Kvide, fremmede blander sig ej i dets Glæde.
Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.
11 Gudløses Hus lægges øde, retsindiges Telt staar i Blomst.
Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.
12 Mangen Vej synes Manden ret, og saa er dens Ende dog Dødens Veje.
Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.
13 Selv under Latter kan Hjertet lide, og Glædens Ende er Kummer.
И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.
14 Af sine Veje mættes den frafaldne, af sine Gerninger den, som er god.
Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.
15 Den tankeløse tror hvert Ord, den kloge overtænker sine Skridt.
Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.
16 Den vise ængstes og skyr det onde, Taaben buser sorgløs paa.
Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.
17 Den hidsige bærer sig taabeligt ad, man hader rænkefuld Mand.
Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.
18 De tankeløse giver Daarskab i Arv, de kloge efterlader sig Kundskab.
Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.
19 Onde maa bukke for gode, gudløse staa ved retfærdiges Døre.
Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.
20 Fattigmand hades endog af sin Ven, men Rigmands Venner er mange.
Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.
21 Den, der foragter sin Næste, synder, lykkelig den, der har Medynk med arme.
Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.
22 De, som virker ondt, farer visselig vild; de, som virker godt, finder Naade og Trofasthed.
Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.
23 Ved al Slags Møje vindes der noget, Mundsvejr volder kun Tab.
У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.
24 De vises Krone er Kløgt, Taabers Krans er Daarskab.
Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.
25 Sanddru Vidne frelser Sjæle; den, som farer med Løgn, bedrager.
Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.
26 Den stærkes Tillid er HERRENS Frygt, hans Sønner skal have en Tilflugt.
У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.
27 HERRENS Frygt er en Livsens Kilde, derved undgaas Dødens Snarer.
Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.
28 At Folket er stort, er Kongens Hæder, Brist paa Folk er Fyrstens Fald.
У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.
29 Den sindige er rig paa Indsigt, den heftige driver det vidt i Daarskab.
Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.
30 Sagtmodigt Hjerte er Liv for Legemet, Avind er Edder i Benene.
Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.
31 At kue den ringe er Haan mod hans Skaber, han æres ved Medynk med fattige.
Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.
32 Ved sin Ondskab styrtes den gudløse, ved lydefri Færd er retfærdige trygge.
За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.
33 Visdom bor i forstandiges Hjerte, i Taabers Indre kendes den ikke.
Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.
34 Retfærdighed løfter et Folk, men Synd er Folkenes Skændsel.
Правда подиже народ, а грех је срамота народима.
35 En klog Tjener har Kongens Yndest, en vanartet rammer hans Vrede.
Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.
