Job 4
1 Saa tog Temaniten Elifaz til Orde og sagde:
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 Ærgrer det dig, om man taler til dig? Men hvem kan her være tavs?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Du har selv talt mange til Rette og styrket de slappe Hænder,
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 dine Ord holdt den segnende oppe, vaklende Knæ gav du Kraft —
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 Men nu det gælder dig selv, saa taber du Modet, nu det rammer dig selv, er du slaget af Skræk!
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Er ikke din Gudsfrygt din Tillid, din fromme Færd dit Haab?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Tænk efter! Hvem gik uskyldig til Grunde, hvor gik retsindige under?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Men det har jeg set: Hvo Uret pløjer og saar Fortræd, de høster det selv.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 For Guds Aand gaar de til Grunde, for hans Vredes Pust gaar de til.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 Løvens Brøl og Vilddyrets Glam Ungløvernes Tænder slaas ud;
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 Løven omkommer af Mangel paa Rov, og Løveungerne spredes.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Der sneg sig til mig et Ord mit Øre opfanged dets Hvisken
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 i Nattesynernes Tanker, da Dvale sank over Mennesker;
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Angst og Skælven kom over mig, alle mine Ledemod skjalv;
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 et Pust strøg over mit Ansigt, Haarene rejste sig paa min Krop.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 Saa stod det stille! Jeg sansed ikke, hvordan det saa ud; en Skikkelse stod for mit Øje, jeg hørte en hviskende Stemme:
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 »Har et Menneske Ret for Gud, mon en Mand er ren for sin Skaber?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 End ikke sine Tjenere tror han, hos sine Engle finder han Fejl,
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 endsige hos dem, der bor i en Hytte af Ler og har deres Grundvold i Støvet!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 De knuses ligesom Møl, imellem Morgen og Aften, de sønderslaas uden at ænses, for evigt gaar de til Grunde.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Rives ej deres Teltreb ud? De dør, men ikke i Visdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
