Job 37
1 Ja, derover skælver mit Hjerte, bævende skifter det Sted!
И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
2 Lyt dog til hans bragende Røst, til Drønet, der gaar fra hans Mund!
Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
3 Han slipper det løs under hele Himlen, sit Lys til Jordens Ender;
Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
4 efter det brøler hans Røst, med Højhed brager hans Torden; han sparer ikke paa Lyn, imedens hans Stemme høres.
За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
5 Underfuldt lyder Guds Tordenrøst, han øver Vælde, vi fatter det ej.
Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
6 Thi han siger til Sneen: »Fald ned paa Jorden!« til Byger og Regnskyl: »Bliv stærke!«
Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
7 For alle Mennesker sætter han Segl, at de dødelige alle maa kende hans Gerning.
Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
8 De vilde Dyr søger Ly og holder sig i deres Huler:
Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
9 Fra Kammeret kommer der Storm, fra Nordens Stjerner Kulde.
С југа долази олуја, и са севера зима.
10 Ved Guds Aande bliver der Is, Vandfladen lægges i Fængsel.
Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
11 Saa fylder han Skyen med Væde, Skylaget spreder hans Lys;
И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
12 det farer hid og did og bugter sig efter hans Tanke og udfører alt, hvad han byder, paa hele den vide Jord,
И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
13 hvad enten han slynger det ud som Svøbe, eller han sender det for at velsigne.
Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
14 Job du maa lytte hertil, træd frem og mærk dig Guds Underværker!
Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
15 Fatter du, hvorledes Gud kan magte dem og lade Lys straale frem fra sin Sky?
Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
16 Fatter du Skyernes Svæven, den Alvises Underværker?
Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
17 Du, hvis Klæder ophedes, naar Jorden døser ved Søndenvind?
Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
18 Hvælver du Himlen sammen med ham, fast som det støbte Spejl?
Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
19 Lær mig, hvad vi skal sige ham! Intet kan vi faa frem for Mørke.
Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
20 Meldes det ham, at jeg taler? Siger en Mand, at han er fra Samling?
Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
21 Og nu: Man ser ej Lyset, skygget af mørke Skyer, men et Vejr farer hen og renser Himlen,
Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
22 fra Norden kommer en Lysning. Over Gud er der frygtelig Højhed,
Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
23 og den Almægtige finder vi ikke. Almægtig og rig paa Retfærd bøjer han ikke Retten;
Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
24 derfor frygter Mennesker ham, men af selv kloge ænser han ingen.
Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.
