Job 31
1 Jeg sluttede en Pagt med mit Øje om ikke at se paa en Jomfru;
Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
2 hvad var ellers min Lod fra Gud hist oppe, den Arv, den Almægtige gav fra det høje?
Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
3 Har ikke den lovløse Vanheld i Vente, Udaadsmændene Modgang?
Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
4 Ser han ej mine Veje og tæller alle mine Skridt?
Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
5 Har jeg holdt til med Løgn, og hasted min Fod til Svig —
Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
6 paa Rettens Vægtskaal veje han mig, saa Gud kan kende min Uskyld —
Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
7 er mit Skridt bøjet af fra Vejen, og har mit Hjerte fulgt mine Øjne, hang noget ved mine Hænder,
Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
8 da gid jeg maa saa og en anden fortære, og hvad jeg planted, oprykkes med Rode!
Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
9 Blev jeg en Daare paa Grund af en Kvinde, og har jeg luret ved Næstens Dør,
Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
10 saa dreje min Hustru Kværn for en anden, og andre bøje sig over hende!
Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11 Thi sligt var Skændselsdaad, Brøde, der drages for Retten,
Јер је то грдило и безакоње за судије.
12 ja, Ild, der æder til Afgrunden og sætter hele min Høst i Brand!
Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
13 Har jeg ringeagtet min Træls og min Trælkvindes Ret, naar de trættede med mig,
Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14 hvad skulde jeg da gøre, naar Gud stod op, hvad skulde jeg svare, naar han saa efter?
Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
15 Har ikke min Skaber skabt ham i Moders Skød, har en og samme ej dannet os begge i Moders Liv?
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
16 Har jeg afslaaet ringes Ønske, ladet Enkens Øjne vansmægte,
Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17 var jeg ene om at spise mit Brød, har den faderløse ej spist deraf —
И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
18 nej, fra Barnsben fostred jeg ham som en Fader, jeg ledede hende fra min Moders Skød.
Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19 Har jeg set en Stakkel blottet for Klæder, en fattig savne et Tæppe —
Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
20 visselig nej, hans Hofter velsigned mig, naar han varmed sig i Uld af mine Lam.
Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21 Har jeg løftet min Baand mod en faderløs, fordi jeg var vis paa Medhold i Retten,
Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
22 saa falde min Skulder fra Nakken, saa rykkes min Arm af Led!
Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
23 Thi Guds Rædsel var kommet over mig, og naar han rejste sig, magted jeg intet!
Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
24 Har jeg slaaet min Lid til Guld, kaldt det rene Guld min Fortrøstning,
Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
25 var det min Glæde, at Rigdommen voksed, og at min Haand fik sanket saa meget,
Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
26 saa jeg, hvorledes Sollyset straaled, eller den herligt skridende Maane,
Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
27 og lod mit Hjerte sig daare i Løn, saa jeg hylded dem med Kys paa min Haand —
И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28 ogsaa det var Brøde, der drages for Retten, thi da fornægted jeg Gud hist oppe.
И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29 Var min Avindsmands Fald min Glæd jubled jeg, naar han ramtes af Vanheld —
Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
30 nej, jeg tillod ikke min Gane at synde, saa jeg bandende kræved hans Sjæl.
Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
31 Har min Husfælle ej maattet sige: »Hvem mættedes ej af Kød fra hans Bord« —
Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
32 nej, den fremmede laa ej ude om Natten, jeg aabned min Dør for Vandringsmænd.
Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
33 Har jeg skjult mine Synder, som Mennesker gør, saa jeg dulgte min Brøde i Brystet
Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
34 af Frygt for den store Hob, af Angst for Stamfrænders Ringeagt, saa jeg blev inden Døre i Stilhed! —
Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
35 Ak, var der dog en, der hørte paa mig! Her er mit Bomærke — lad den Almægtige svare! Havde jeg blot min Modparts Indlæg!
О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36 Sandelig, tog jeg det paa min Skulder, kransed mit Hoved dermed som en Krone,
Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
37 svared ham for hvert eneste Skridt og mødte ham som en Fyrste.
Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
38 Har min Mark maattet skrige over mig og alle Furerne græde,
Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
39 har jeg tæret dens Kraft uden Vederlag, udslukt dens Ejeres Liv,
Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
40 saa gro der Tjørn for Hvede og Ukrudt i Stedet for Byg! Her ender Jobs Ord.
Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
