Job 30
1 Nu derimod ler de ad mig, Folk, der er yngre end jeg, hvis Fædre jeg fandt for ringe at sætte iblandt mine Hyrdehunde.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Og hvad skulde jeg med deres Hænders Kraft? Deres Ungdomskraft har de mistet,
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 tørrede hen af Trang og Sult. De afgnaver Ørk og Ødemark
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 og plukker Melde ved Krattet, Gyvelrødder er deres Brød.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Fra Samfundet drives de bort, som ad Tyve raabes der efter dem.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 De bor i Kløfter, fulde af Rædsler, i Jordens og Klippernes Huler.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 De brøler imellem Buske, i Tornekrat kommer de sammen,
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 en dum og navnløs Æt, de joges med Hug af Lande.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Men nu er jeg Haansang for dem, jeg er dem et Samtaleemne;
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 de afskyr mig, holder sig fra mig, nægter sig ikke af spytte ad mig.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Thi han løste min Buestreng, ydmyged mig, og foran mig kasted de Tøjlerne af.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Til højre rejser sig Ynglen, Fødderne slaar de fra mig, bygger sig Ulykkesveje imod mig;
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 min Sti har de opbrudt, de hjælper med til mit Fald, og ingen hindrer dem i det;
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 de kommer som gennem et gabende Murbrud, vælter sig frem under Ruiner,
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Rædsler har vendt sig imod mig; min Værdighed joges bort som af Storm, min Lykke svandt som en Sky.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Min Sjæl opløser sig i mig; Elendigheds Dage har ramt mig:
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Natten borer i mine Knogler, aldrig blunder de nagende Smerter.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Med vældig Kraft vanskabes mit Kød, det hænger om mig, som var det min Kjortel.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Han kasted mig ud i Dynd, jeg er blevet som Støv og Aske.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 Jeg skriger til dig, du svarer mig ikke, du staar der og ænser mig ikke;
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 grum er du blevet imod mig, forfølger mig med din vældige Haand.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Du løfter og vejrer mig hen i Stormen, og dens Brusen gennemryster mig;
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 thi jeg ved, du fører mig hjem til Døden, til det Hus, hvor alt levende samles.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Dog, mon den druknende ej rækker Haanden ud og raaber om Hjælp, naar han gaar under?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Mon ikke jeg græder over den, som havde det haardt, sørgede ikke min Sjæl for den fattiges Skyld?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Jeg biede paa Lykke, men Ulykke kom, jeg haabed paa Lys, men Mørke kom;
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 ustandseligt koger det i mig, Elendigheds Dage traf mig;
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 trøstesløs gaar jeg i Sorg, i Forsamlingen rejser jeg mig og raaber;
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Sjakalernes Broder blev jeg, Strudsenes Fælle.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Min Hud er sort, falder af, mine Knogler brænder af Hede;
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 min Citer er blevet til Sorg, min Fløjte til hulkende Graad!
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
