Job 19
1 Saa tog Job til Orde og svarede:
А Јов одговори и рече:
2 Hvor længe vil I krænke min Sjæl og slaa mig sønder med Ord?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 I haaner mig nu for tiende Gang, mishandler mig uden Skam.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 Har jeg da virkelig fejlet, hænger der Fejl ved mig?
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 Eller gør I jer store imod mig og revser mig ved at smæde?
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 Saa vid da, at Gud har bøjet min Ret, omspændt mig med sit Net.
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Se, jeg skriger: Vold! men faar ikke Svar, raaber om Hjælp, der er ingen Ret.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 Han spærred min Vej, jeg kom ikke frem, han hylled mine Stier i Mørke;
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 han klædte mig af for min Ære, berøved mit Hoved Kronen,
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 brød mig ned overalt, saa jeg maa bort, oprykked mit Haab som Træet;
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 hans Vrede blussede mod mig, han regner mig for sin Fjende;
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 samlede rykker hans Flokke frem og bryder sig Vej imod mig, de lejrer sig om mit Telt.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 Mine Brødre har fjernet sig fra mig, Venner er fremmede for mig,
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 mine nærmeste og Kendinge holder sig fra mig, de, der er i mit Hus, har glemt mig;
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 mine Piger regner mig for en fremmed, vildfremmed er jeg i deres Øjne;
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 ej svarer min Træl, naar jeg kalder, jeg maa trygle ham med min Mund;
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 ved min Aande væmmes min Hustru, mine egne Brødre er jeg en Stank;
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 selv Drenge agter mig ringe, naar jeg rejser mig, taler de mod mig;
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 Standsfæller væmmes til Hobe ved mig, de, jeg elskede, vender sig mod mig.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 Benene hænger fast ved min Hud, med Kødet i Tænderne slap jeg bort.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Naade, mine Venner, Naade, thi Guds Haand har rørt mig!
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Hvi forfølger og I mig som Gud og mættes ej af mit Kød?
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 Ak, gid mine Ord blev skrevet op, blev tegnet op i en Bog,
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 med Griffel af Jern, med Bly indristet i Klippen for evigt!
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 Men jeg ved, at min Løser lever, over Støvet vil en Forsvarer staa frem.
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 Naar min sønderslidte Hud er borte, skal jeg ud fra mit Kød skue Gud,
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 hvem jeg skal se paa min Side; ham skal mine Øjne se, ingen fremmed! Mine Nyrer forgaar i mit Indre!
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Naar I siger: »Hor vi skal forfølge ham, Sagens Rod vil vi udfinde hos ham!«
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 saa tag jer i Vare for Sværdet; thi Vrede rammer de lovløse, at I skal kende, der kommer en Dom!
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
