Salme 17
1 En Bøn af David. Herre! hør Retfærdighed, giv Agt paa mit Raab, vend Øren til min Bøn, som ikke sker med svigefulde Læber.
Услиши, Господе, правду, чуј глас мој, прими у уши молитву моју не из уста лажљивих.
2 Lad min Ret udgaa fra dit Ansigt; lad dine Øjne beskue Retskaffenhed.
Од лица Твог нека изађе суд мој, очи Твоје нека погледају на правицу.
3 Du prøvede mit Hjerte, du besøgte det om Natten, du smeltede mig: Du fandt intet; jeg tænkte, min Mund skal ikke overtræde.
Испитај срце моје, обиђи ноћу; у огњу ме окушај, и нећеш наћи неправде моје.
4 Med Hensyn paa Menneskenes Gerninger, da har jeg vogtet mig for Røveres Stier efter dine Læbers Ord.
Уста се моја не дохватају дела људских; ради речи уста Твојих држим се путева оштрих.
5 Mine Skridt holdt sig paa dine Veje, mine Trin rokkedes ikke.
Утврди стопе моје на стазама својим да не залазе кораци моји.
6 Jeg raaber til dig; thi du, Gud! bønhører mig; bøj dit Øre til mig, hør min Tale!
Тебе призивам, јер ћеш ме услишити Боже! Пригни к мени ухо своје, и чуј речи моје.
7 Bevis din underfulde Miskundhed, du, som med din højre Haand frelser dem, som tro, fra Modstanderne.
Покажи дивну милост своју, који избављаш оне који се у Те уздају од оних који се противе десници Твојој.
8 Bevar mig som Øjestenen, Øjets Datter, skjul mig under dine Vingers Skygge
Чувај ме као зеницу ока: сеном крила својих заклони ме
9 for de ugudeliges Ansigt, som ødelægge mig, for min Sjæls Fjender, som omringe mig.
Од безбожника који ме нападају, од непријатеља душе моје, који су ме опколили.
10 De lukke deres Hjerte til, de tale med deres Mund af Hovmod.
Срце своје затворише; устима својим говоре охоло.
11 Hvor vi gaa, have de nu omringet os; deres Øjemed er, at vi maa glide paa Jorden.
Изагнавши ме опет су око мене; очи су своје упрли да ме оборе на земљу.
12 Han er lig en Løve, der higer efter Rov, og lig en ung Løve, der sidder i Skjul.
Они су као лав који хоће да растрже, и као лавић који седи у потаји.
13 Herre! staa op, forekom ham, bøj ham; frels min Sjæl fra den ugudelige ved dit Sværd,
Устани, Господе, претеци их, обори их. Одбрани душу моју мачем својим од безбожника,
14 fra Folk ved din Haand; Herre! fra Verdens Folk, som have deres Del i Livet, øg hvis Bug du fylder med dine Skatte; deres Børn mættes, og det, som de have tilovers, efterlade de til deres spæde Børn.
Руком својом, Господе, од људи ових, од људи овог света, којима је део овај живот, којима си трбух напунио свог богатства, да ће им и синови бити сити и остатак оставити својој деци.
15 Men jeg skal beskue dit Ansigt i Retfærdighed; jeg skal mættes ved din Skikkelse, naar jeg opvaagner.
А ја ћу у правди гледати лице Твоје; кад се пробудим, бићу сит од прилике Твоје.
