Hebræerne 3
1 Derfor, hellige Brødre, delagtige i en himmelsk Kaldelse! ser hen til vor Bekendelses Udsending og Ypperstepræst, Jesus,
Зато, браћо света, заједничари звања небеског, познајте посланика и владику, ког ми признајемо, Исуса Христа,
2 der var tro imod den, som beskikkede ham, ligesom ogsaa Moses var det i hele hans Hus.
Који је веран Ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његовом.
3 Thi han er kendt værdig til større Herlighed end Moses, i samme Maal som den, der har indrettet et Hus, har større Ære end Huset selv.
Јер Овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.
4 Thi hvert Hus indrettes af nogen; men den, som har indrettet alt, er Gud.
Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.
5 Og Moses var vel tro i hele hans Hus, som en Tjener, til Vidnesbyrd om, hvad der skulde tales;
И Мојсије дакле беше веран у свему дому његовом, као слуга, за сведочанство оног што је требало да се говори.
6 men Kristus er det som en Søn over hans Hus; og hans Hus ere vi, saafremt vi fastholde Haabets Frimodighed og Ros urokket indtil Enden.
Али је Христос као син у дому свом: ког смо дом ми, ако слободу и славу наде до краја тврдо одржимо.
7 Derfor, som den Helligaand siger: „I Dag, naar I høre hans Røst,
Зато, као што говори Дух Свети: Данас ако глас Његов чујете,
8 da forhærder ikke eders Hjerter, som det skete i Forbitrelsen, paa Fristelsens Dag i Ørkenen,
Не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте у дане напасти у пустињи,
9 hvor eders Fædre fristede mig ved at sætte mig paa Prøve, og de saa dog mine Gerninger i fyrretyve Aar.
Где ме искушаше очеви ваши, искушаше ме, и гледаше дела моја четрдесет година.
10 Derfor harmedes jeg paa denne Slægt og sagde: De fare altid vild i Hjertet; men de kendte ikke mine Veje,
Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: Једнако се мету у срцима, али они не познаше путеве моје;
11 saa jeg svor i min Vrede: Sandelig, de skulle ikke gaa ind til min Hvile‟ —
Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој.
12 saa ser til, Brødre! at der ikke nogen Sinde i nogen af eder skal findes et ondt, vantro Hjerte, saa at han falder fra den levende Gud.
Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце неверства да одступи од Бога Живога;
13 Men formaner hverandre hver Dag, saa længe det hedder „i Dag‟, for at ikke nogen af eder skal forhærdes ved Syndens Bedrag.
Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греховне;
14 Thi vi ere blevne delagtige i Kristus, saafremt vi fastholde vor første Fortrøstning urokket indtil Enden.
Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити до краја тврдо одржимо;
15 Naar der siges: „I Dag, naar I høre hans Røst, da forhærder ikke eders Hjerter som i Forbitrelsen‟:
Докле се говори: Данас, ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте.
16 Hvem vare da vel de, som hørte og dog voldte Forbitrelse? Mon ikke alle, som gik ud af Ægypten ved Moses?
Јер неки чувши прогневише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.
17 Men paa hvem harmedes han i fyrretyve Aar? Mon ikke paa dem, som syndede, hvis døde Kroppe faldt i Ørkenen?
А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагрешише, који оставише кости у пустињи?
18 Og over for hvem tilsvor han, at de ikke skulde gaa ind til hans Hvile, uden dem, som vare blevne genstridige?
А којима се закле да неће ући у покој Његов, него онима који не хтеше да верују?
19 Og vi se, at de ikke kunde gaa ind paa Grund af Vantro.
И видимо да не могоше ући за неверство.
