Pieseò 2
1 Já jsem růže Sáronská, a lilium při dolinách.
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 Jako lilium mezi trním, tak přítelkyně má mezi pannami.
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 Jako jabloň mezi dřívím lesním, tak milý můj mezi mládenci. V stínu jeho žádostiva jsem byla seděti, a sedímť; nebo ovoce jeho sladké jest ústům mým.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 Uvedl mne na hody, maje za korouhev lásku ke mně.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Očerstvětež mne těmi flašemi, posilňte mne těmi jablky, nebo umdlévám milostí,
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Levice jeho pod hlavou mou, a pravicí svou objímá mne.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Zavazujiť vás přísahou, dcery Jeruzalémské, skrze srny a laně polní, abyste nebudily a nevyrážely ze sna milého mého, dokudž by nechtěl.
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 Hlas milého mého, aj, onť se béře, skáče po těch horách, poskakuje na těch pahrbcích.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Podobný jest milý můj srně aneb mladému jelenu; aj, on stojí za stěnou naší, vyhlédá z oken, patří skrze mříži.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Ozval se milý můj, a řekl mi: Vstaň, přítelkyně má, krásná má, a poď.
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 Nebo aj, zima pominula, prška přestala a odešla.
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Kvítíčko se ukazuje po zemi, čas prozpěvování přišel, a hlas hrdličky slyší se v krajině naší.
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 Fík vypustil holičky své, a réví rozkvetlé vydalo vůni. Vstaniž, přítelkyně má, krásná má, a poď.
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Holubičko má, v rozsedlinách skalních, v skrýši příkré, ukaž mi oblíčej svůj, nechať slyším hlas tvůj; nebo hlas tvůj libý jest, a oblíčej tvůj žádostivý.
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Zlapejte nám lišky, lišky maličké, ješto škodu dělají na vinicích, poněvadž vinice naše kvete.
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Milý můj jest můj, a já jeho, jenž pase mezi lilium.
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 Ažby zavítal ten den, a utekli by stínové ti, navratiž se, připodobni se, milý můj, srně neb mladému jelenu na horách Beter.
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
