Príslovia 7
1 Synu můj, ostříhej řečí mých, a přikázaní má schovej u sebe.
Сине, чувај речи моје, и заповести моје сахрани код себе.
2 Ostříhej přikázaní mých, a živ budeš, a naučení mého jako zřítelnice očí svých.
Чувај заповести моје и бићеш жив, и науку моју као зеницу очију својих.
3 Přivaž je na prsty své, napiš je na tabuli srdce svého.
Привежи их себи на прсте, напиши их на плочи срца свог.
4 Rci moudrosti: Sestra má jsi ty, a rozumnost přítelkyní jmenuj,
Реци мудрости: Сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост,
5 Aby tě ostříhala od ženy cizí, od postranní, jenž řečmi svými lahodí.
Да би те чувала од жене туђе, од туђинке, која ласка речима.
6 Nebo z okna domu svého okénkem vyhlédaje,
Јер с прозора дома свог кроз решетку гледах,
7 Viděl jsem mezi hloupými, spatřil jsem mezi mládeží mládence bláznivého.
И видех међу лудима, опазих међу децом безумног младића,
8 Kterýž šel po ulici vedlé úhlu jejího, a cestou k domu jejímu kráčel,
Који иђаше улицом покрај угла њеног, и корачаше путем ка кући њеној,
9 V soumrak, u večer dne, ve tmách nočních a v mrákotě.
У сумрак, увече, кад се уноћа и смрче;
10 A aj, žena potkala ho v ozdobě nevěstčí a chytrého srdce,
А гле, срете га жена у оделу курвинском и лукавог срца,
11 Štěbetná a opovážlivá, v domě jejím nezůstávají nohy její,
Плаха и пуста, којој ноге не могу стајати код куће,
12 Jednak vně, jednak na ulici u každého úhlu úklady činící.
Сад на пољу, сад на улици, код сваког угла вребаше.
13 I chopila jej, a políbila ho, a opovrhši stud, řekla jemu:
И ухвати га, и пољуби га, и безобразно рече му:
14 Oběti pokojné jsou u mne, dnes splnila jsem slib svůj.
Имам жртве захвалне, данас изврших завете своје;
15 Protož vyšla jsem vstříc tobě, abych pilně hledala tváři tvé, i nalezla jsem tě.
Зато ти изиђох на сусрет да те тражим, и нађох те.
16 Koberci jsem obestřela lůže své, s řezbami a prostěradly Egyptskými,
Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским.
17 Vykadila jsem pokojík svůj mirrou a aloe a skořicí.
Окадила сам постељу своју смирном, алојом и циметом.
18 Poď, opojujme se milostí až do jitra, obveselíme se v milosti.
Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.
19 Nebo není muže doma, odšel na cestu dalekou.
Јер ми муж није код куће, отишао је на пут далеки,
20 Pytlík peněz vzal s sebou, v jistý den vrátí se do domu svého.
Узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређени дан.
21 I naklonila ho mnohými řečmi svými, a lahodností rtů svých přinutila jej.
Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га.
22 Šel za ní hned, jako vůl k zabití chodívá, a jako blázen v pouta, jimiž by trestán byl.
Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран,
23 Dokudž nepronikla střela jater jeho, pospíchal jako pták k osídlu, nevěda, že ono bezživotí jeho jest.
Докле му стрела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о живот.
24 Protož nyní, synové, slyšte mne, a pozorujte řečí úst mých.
Зато дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих.
25 Neuchyluj se k cestám jejím srdce tvé, aniž se toulej po stezkách jejích.
Немој да застрањује срце твоје не путеве њене, немој лутати по стазама њеним.
26 Nebo mnohé zranivši, porazila, a silní všickni zmordováni jsou od ní.
Јер је многе ранила и оборила, и много је оних које је све побила.
