Jób 7
1 Zdaliž nemá vyměřeného času člověk na zemi? A dnové jeho jako dnové nájemníka.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Jako služebník, kterýž touží po stínu, a jako nájemník, jenž očekává skonání díla svého:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Tak jsou mi dědičně přivlastněni měsícové marní, a noci plné trápení jsou mi odečteny.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Jestliže ležím, říkám: Kdy vstanu? A pomine noc? Tak pln bývám myšlení až do svitání.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Tělo mé odíno jest červy a strupem i prachem, kůže má puká se a rozpouští.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Dnové moji rychlejší byli nežli člunek tkadlce, nebo stráveni jsou bez prodlení.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Rozpomeň se, ó Pane, že jako vítr jest život můj, a oko mé že více neuzří dobrých věcí,
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Aniž mne spatří oko, jenž mne vídalo. Oči tvé budou ke mně, a mne již nebude.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Aniž se opět navrátí do domu svého, aniž ho již více pozná místo jeho.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Protož nemohuť já zdržeti úst svých, mluvím v ssoužení ducha svého, naříkám v hořkosti duše své.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Zdali jsem já mořem čili velrybem, že jsi mne stráží osadil?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Když myslím: Potěší mne lůže mé, poodejme naříkání mého postel má:
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Tedy mne strašíš sny, a viděními děsíš mne,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Tak že sobě zvoluje zaškrcení duše má, a smrt nad život.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Mrzí mne, nebuduť déle živ. Poodstupiž ode mne, nebo marní jsou dnové moji.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Co jest člověk, že ho sobě tak vážíš, a že tak o něj pečuješ?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 A že ho navštěvuješ každého jitra, a každé chvíle jej zkušuješ?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Dokudž se neodvrátíš ode mne, a nedáš mi aspoň polknouti mé sliny?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Zhřešil jsem, což mám učiniti, ó strážce lidský? Proč jsi mne položil za cíl sobě, tak abych sám sobě byl břemenem?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Nýbrž proč neodejmeš přestoupení mého, a neodpustíš nepravosti mé? Nebo již v zemi lehnu. Potom bys mne i pilně hledal, nebude mne.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
