Jób 31
1 Smlouvu jsem učinil s očima svýma, a proč bych hleděl na pannu?
Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
2 Nebo jaký jest díl od Boha s hůry, aneb dědictví od Všemohoucího s výsosti?
Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
3 Zdaliž zahynutí nešlechetnému a pomsta zázračná činitelům nepravosti připravena není?
Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
4 Zdaliž on nevidí cest mých, a všech kroků mých nepočítá?
Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
5 Obíral-li jsem se s neupřímostí, a chvátala-li ke lsti noha má:
Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
6 Nechť mne zváží na váze spravedlnosti, a přezví Bůh upřímost mou.
Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
7 Uchýlil-li se krok můj s cesty, a za očima mýma odešlo-li srdce mé, a rukou mých chytila-li se jaká poškvrna:
Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
8 Tedy co naseji, nechť jiný sní, a výstřelkové moji ať jsou vykořeněni.
Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
9 Jestliže se dalo přivábiti srdce mé k ženě, a u dveří bližního svého činil-li jsem úklady:
Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
10 Nechť mele jinému žena má, a nad ní ať se schylují jiní.
Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11 Neboť jest to nešlechetnost, a nepravost odsudku hodná.
Јер је то грдило и безакоње за судије.
12 Oheň ten zajisté by až do zahynutí žral, a všecku úrodu mou vykořenil.
Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
13 Nechtěl-li jsem státi k soudu s služebníkem svým aneb děvkou svou v rozepři jejich se mnou?
Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14 Nebo co bych činil, kdyby povstal Bůh silný? A kdyby vyhledával, co bych odpověděl jemu?
Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
15 Zdali ten, kterýž mne v břiše učinil, neučinil i jeho? A nesformoval nás hned v životě jeden a týž?
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
16 Odepřel-li jsem žádosti nuzných, a oči vdovy jestliže jsem kormoutil?
Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17 A jedl-li jsem skyvu svou sám, a nejedl-li i sirotek z ní?
И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
18 Poněvadž od mladosti mé rostl se mnou jako u otce, a od života matky své býval jsem vdově za vůdce.
Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19 Díval-li jsem se na koho, že by hynul, nemaje šatů, a nuzný že by neměl oděvu?
Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
20 Nedobrořečila-li mi bedra jeho, že rounem beranů mých se zahřel?
Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21 Opřáhl-li jsem na sirotka rukou svou, když jsem v bráně viděl pomoc svou:
Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
22 Lopatka má od svých plecí nechť odpadne, a ruka má z kloubu svého ať se vylomí.
Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
23 Nebo jsem se bál, aby mne Bůh nesetřel, jehož bych velebnosti nikoli neznikl.
Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
24 Skládal-li jsem v zlatě naději svou, aneb hrudě zlata říkal-li jsem: Doufání mé?
Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
25 Veselil-li jsem se z toho, že bylo rozmnoženo zboží mé, a že ho množství nabyla ruka má?
Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
26 Hleděl-li jsem na světlost slunce svítícího, a na měsíc spanile chodící,
Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
27 Tak že by se tajně dalo svésti srdce mé, a že by líbala ústa má ruku mou?
И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28 I toť by byla nepravost odsudku hodná; neboť bych tím zapíral Boha silného nejvyššího.
И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29 Radoval-li jsem se z neštěstí toho, kterýž mne nenáviděl, a plésal-li jsem, když se mu zle vedlo?
Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
30 Nedopustilť jsem zajisté hřešiti ani ústům svým, abych zlořečení žádal duši jeho.
Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
31 Jestliže neříkala čeládka má: Ó by nám dal někdo masa toho; nemůžeme se ani najísti?
Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
32 Nebo vně nenocoval host, dvéře své pocestnému otvíral jsem.
Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
33 Přikrýval-li jsem jako jiní lidé přestoupení svá, skrývaje v skrýši své nepravost svou?
Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
34 A ač bych byl mohl škoditi množství velikému, ale pohanění rodů děsilo mne; protož jsem mlčel, nevycházeje ani ze dveří.
Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
35 Ó bych měl toho, kterýž by mne vyslyšel. Ale aj, totoť jest znamení mé: Všemohoucí sám bude odpovídati za mne, a kniha, kterouž sepsal odpůrce můj.
О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36 Víť Bůh, nenosil-li bych ji na rameni svém, neotočil-li bych ji sobě místo koruny.
Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
37 Počet kroků svých oznámil bych jemu, jako kníže přiblížil bych se k němu.
Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
38 Jestliže proti mně země má volala, tolikéž i záhonové její plakali,
Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
39 Jídal-li jsem úrody její bez peněz, a duši držitelů jejich přivodil-li jsem k vzdychání:
Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
40 Místo pšenice nechť vzejde trní, a místo ječmene koukol. Skonávají se slova Jobova.
Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
