Jób 17
1 Dýchání mé ruší se, dnové moji hynou, hrobu blízký jsem.
Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
2 Jistě posměvači jsou u mne, a pro jejich mne kormoucení nepřichází ani sen na oči mé.
Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
3 Postav mi, prosím, rukojmě za sebe; kdo jest ten, nechť mi na to ruky podá.
Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
4 Nebo srdce jejich přikryl jsi, aby nerozuměli, a protož jich nepovýšíš.
Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
5 Kdož pochlebuje bližním, oči synů jeho zhynou.
Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
6 Jistě vystavil mne za přísloví lidem, a za divadlo všechněm,
Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
7 Tak že pro žalost pošly oči mé, a oudové moji všickni stínu jsou podobni.
Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
8 Užasnouť se nad tím upřímí, a však nevinný proti pokrytci vždy se zsilovati bude.
Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
9 Přídržeti se bude, pravím, spravedlivý cesty své, a ten, jenž jest čistých rukou, posilní se více.
Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
10 Tolikéž i vy všickni obraťte se, a poďte, prosím; neboť nenacházím mezi vámi moudrého.
А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
11 Dnové moji pomíjejí, myšlení má mizejí, přemyšlování, pravím, srdce mého.
Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
12 Noc mi obracejí v den, a světla denního ukracují pro přítomnost temností.
Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострети постељу себи. (Sheol h7585)
14 Jámu nazovu otcem svým, matkou pak a sestrou svou červy.
Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
15 Kdež jest tedy očekávání mé? A kdo to, čím bych se troštoval, spatří?
И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
