Žalmy 17
1 Modlitba Davidova. Vyslyš, Hospodine, spravedlnost, a pozoruj volání mého; nakloň uší k modlitbě mé, kteráž jest beze vší rtů ošemetnosti.
Услиши, Господе, правду, чуј глас мој, прими у уши молитву моју не из уста лажљивих.
2 Od tváři tvé vyjdiž soud můj, oči tvé nechať patří na upřímnost.
Од лица Твог нека изађе суд мој, очи Твоје нека погледају на правицу.
3 Zkusils srdce mého, navštívils je v noci; ohněm jsi mne zpruboval, aniž jsi co shledal; to, což myslím, nepředstihá úst mých.
Испитај срце моје, обиђи ноћу; у огњу ме окушај, и нећеш наћи неправде моје.
4 Z strany pak skutků lidských, já podlé slova rtů tvých vystříhal jsem se stezky zhoubce.
Уста се моја не дохватају дела људских; ради речи уста Твојих држим се путева оштрих.
5 Zdržuj kroky mé na cestách svých, aby se neuchylovaly nohy mé.
Утврди стопе моје на стазама својим да не залазе кораци моји.
6 Já volám k tobě, nebo vyslýcháš mne, ó Bože silný; nakloň ke mně ucha svého, a slyš řeč mou.
Тебе призивам, јер ћеш ме услишити Боже! Пригни к мени ухо своје, и чуј речи моје.
7 Prokaž milosrdenství svá, naději majících ochránce před těmi, kteříž povstávají proti pravici tvé.
Покажи дивну милост своју, који избављаш оне који се у Те уздају од оних који се противе десници Твојој.
8 Ostříhej mne jako zřítelnice oka, v stínu křídel svých skrej mne,
Чувај ме као зеницу ока: сеном крила својих заклони ме
9 Od tváři bezbožných těch, kteříž mne hubí, od nepřátel mých úhlavních obkličujících mne,
Од безбожника који ме нападају, од непријатеља душе моје, који су ме опколили.
10 Kteříž tukem svým zarostli, mluví pyšně ústy svými.
Срце своје затворише; устима својим говоре охоло.
11 Jižť i kroky naše předstihají, oči své obrácené mají, aby nás porazili na zem.
Изагнавши ме опет су око мене; очи су своје упрли да ме оборе на земљу.
12 Každý z nich podoben jest lvu žádostivému loupeže, a lvíčeti sedícímu v skrýši.
Они су као лав који хоће да растрже, и као лавић који седи у потаји.
13 Povstaniž, Hospodine, předejdi tváři jeho, sehni jej, a vytrhni duši mou od bezbožníka mečem svým,
Устани, Господе, претеци их, обори их. Одбрани душу моју мачем својим од безбожника,
14 Rukou svou od lidí, ó Hospodine, od lidí světských, jichžto oddíl jest v tomto životě, a jejichž břicho ty z špižírny své naplňuješ. Čímž i synové jejich nasyceni bývají, a ostatků zanechávají maličkým svým.
Руком својом, Господе, од људи ових, од људи овог света, којима је део овај живот, којима си трбух напунио свог богатства, да ће им и синови бити сити и остатак оставити својој деци.
15 Já pak v spravedlnosti spatřovati budu tvář tvou; nasycen budu obrazem tvým, když procítím.
А ја ћу у правди гледати лице Твоје; кад се пробудим, бићу сит од прилике Твоје.
