Žalmy 10

1 Proč, ó Hospodine, stojíš zdaleka, a skrýváš se v čas ssoužení?

Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

2 Z pychu bezbožník protivenství činí chudému. Ó by jati byli v zlých radách, kteréž vymýšlejí.

С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

3 Neboť se honosí bezbožník v líbostech života svého, a lakomý sobě pochlebuje, a Hospodina popouzí.

Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.

4 Bezbožník pro pýchu, kterouž na sobě prokazuje, nedbá na nic; všecka myšlení jeho jsou, že není Boha.

Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.

5 Dobře mu se daří na cestách jeho všelikého času, soudové tvoji vzdáleni jsou od něho, i na všecky nepřátely své fouká,

Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

6 Říkaje v srdci svém: Nepohnuť se od národu až do pronárodu, nebo ne bojím se zlého.

У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.

7 Ústa jeho plná jsou zlořečenství, i chytrosti a lsti; pod jazykem jeho trápení a starost.

Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.

8 Sedí v zálohách ve vsech a v skrýších, aby zamordoval nevinného; očima svýma po chudém špehuje.

Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

9 Číhá v skrytě jako lev v jeskyni své, číhá, aby pochytil chudého, uchvacujeť jej, a táhne pod sítku svou.

Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

10 Připadá a stuluje se, dokudž by nevpadlo v silné pazoury jeho shromáždění chudých.

Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

11 Říká v srdci svém: Zapomenulť jest Bůh silný, skryl tvář svou, nepohledíť na věky.

Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."

12 Povstaniž, Hospodine Bože silný, vznes ruku svou, nezapomínejž se nad chudými.

Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.

13 Proč má bezbožník Boha popouzeti, říkaje v srdci svém, že toho vyhledávati nebudeš?

Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

14 Díváš se do času, nebo ty nátisk a bolest spatřuješ, abys jim odplatil rukou svou; na tebeť se spouští chudý, sirotku ty jsi spomocník.

Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.

15 Potři rámě bezbožného, a vyhledej nepravosti zlostného, tak aby neostál.

Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.

16 Hospodin jest králem věčných věků, národové z země své hynou.

Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.

17 Žádost ponížených vyslýcháš, Hospodine, utvrzuješ srdce jejich, ucha svého k nim nakloňuješ,

Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

18 Abys soud činil sirotku a ssouženému, tak aby jich nessužoval více člověk bídný a zemský.

Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.