< Jób 7 >
1 Zdaliž nemá vyměřeného času člověk na zemi? A dnové jeho jako dnové nájemníka.
Не искушение ли житие человеку на земли, и якоже наемника повседневнаго жизнь его?
2 Jako služebník, kterýž touží po stínu, a jako nájemník, jenž očekává skonání díla svého:
Или якоже раб бояйся господа своего и улучив сень? Или якоже наемник ждый мзды своея?
3 Tak jsou mi dědičně přivlastněni měsícové marní, a noci plné trápení jsou mi odečteny.
Такожде и аз ждах месяцы тщы, нощи же болезней даны ми суть.
4 Jestliže ležím, říkám: Kdy vstanu? A brzo-li pomine noc? Tak pln bývám myšlení až do svitání.
Аще усну, глаголю: когда день? Егда же востану, паки: когда вечер? Исполнен же бываю болезней от вечера до утра.
5 Tělo mé odíno jest červy a strupem i prachem, kůže má puká se a rozpouští.
Месится же мое тело в гнои червей, обливаю же грудие земли, гной стружа.
6 Dnové moji rychlejší byli nežli člunek tkadlce, nebo stráveni jsou bez prodlení.
Житие же мое есть скоряе беседы, погибе же во тщей надежди.
7 Rozpomeň se, ó Pane, že jako vítr jest život můj, a oko mé že více neuzří dobrých věcí,
Помяни убо, яко дух мой живот, и ктому не возвратится око мое видети благая.
8 Aniž mne spatří oko, jenž mne vídalo. Oči tvé budou ke mně, a mne již nebude.
Не узрит мене око видящаго мя: очи Твои на мне, и ктому несмь,
9 Jakož oblak hyne a mizí, tak ten, kterýž sstupuje do hrobu, nevystoupí zase, (Sheol )
якоже облак очищен от небесе: аще бо человек снидет во ад, ктому не взыдет, (Sheol )
10 Aniž se opět navrátí do domu svého, aniž ho již více pozná místo jeho.
ни возвратится во свой дом, ниже имать его познати ктому место его.
11 Protož nemohuť já zdržeti úst svých, mluvím v ssoužení ducha svého, naříkám v hořkosti duše své.
Убо ниже аз пощажу уст моих, возглаголю в нужди сый, отверзу уста моя горестию души моея сотеснен.
12 Zdali jsem já mořem čili velrybem, že jsi mne stráží osadil?
Еда море есмь, или змий, яко учинил еси на мя хранение?
13 Když myslím: Potěší mne lůže mé, poodejme naříkání mého postel má:
Рекох, яко утешит мя одр мой, произнесу же ко мне на едине слово на ложи моем:
14 Tedy mne strašíš sny, a viděními děsíš mne,
устрашаеши мя сониями и видениями ужасаеши мя:
15 Tak že sobě zvoluje zaškrcení duše má, a smrt nad život.
свободиши от духа моего душу мою, от смерти же кости моя.
16 Mrzí mne, nebuduť déle živ. Poodstupiž ode mne, nebo marní jsou dnové moji.
Не поживу бо во век, да долготерплю: отступи от мене, тще бо житие мое.
17 Co jest člověk, že ho sobě tak vážíš, a že tak o něj pečuješ?
Что бо есть человек, яко возвеличил еси его? Или яко внимаеши умом к нему?
18 A že ho navštěvuješ každého jitra, a každé chvíle jej zkušuješ?
Или посещение твориши ему по всяко утро и в покои судити его имаши?
19 Dokudž se neodvrátíš ode mne, a nedáš mi aspoň polknouti mé sliny?
Доколе не оставиши мене, ниже отпускаеши мя, дондеже поглощу слины моя в болезни?
20 Zhřešil jsem, což mám učiniti, ó strážce lidský? Proč jsi mne položil za cíl sobě, tak abych sám sobě byl břemenem?
Аще аз согреших, что Тебе возмогу соделати, сведый ум человечь? Почто мя еси положил прекословна Тебе, и есмь Тебе бременем?
21 Nýbrž proč neodejmeš přestoupení mého, a neodpustíš nepravosti mé? Nebo již v zemi lehnu. Potom bys mne i pilně hledal, nebude mne.
Почто неси сотворил беззаконию моему забвения, и очищения греха моего? Ныне же в землю отиду, утренюяй же несмь ктому.