Psalmi 71

1 Tebi si, Jahve, utječem, ne daj da se ikada postidim!

K tebi, Gospod, pribegam, sram me ne bodi nikdar.

2 U pravdi me svojoj spasi i izbavi, prikloni uho k meni i spasi me!

Po pravici tvoji ótmi me in oprosti me; nagni k meni uho svoje in réši me.

3 Budi mi hrid utočišta i čvrsta utvrda spasenja: jer ti si stijena i utvrda moja.

Bodi mi skala, na kateri naj prebivam, kamor naj zahajam vedno; zapoved si dal, da naj se rešim, ker skala moja si in trdnjava moja.

4 Bože moj, istrgni me iz ruke zlotvora, iz šake silnika i tlačitelja:

Bog moj, reši me iz roke njegove, ki dela nepravično in neusmiljeno.

5 jer ti si, o Gospode, ufanje moje, Jahve, uzdanje od moje mladosti!

Ker ti si nada moja, Bog Gospod; upanje moje od moje mladosti.

6 Na te se oslanjam od utrobe; ti si mi zaštitnik od majčina krila: u te se svagda uzdam.

Nate se opiram od poroda; od osrčja matere moje odtrgal si me tí; v tebi je hvala moja neprestano.

7 Mnogima postadoh čudo, jer ti si mi bio silna pomoć.

Kakor čudo bil sem mnogim; tako si mi krepko zavetje.

8 Usta mi bijahu puna tvoje hvale, slaviše te svaki dan!

Napolnijo naj se s hvalo tvojo usta moja, ves dan sè slavo tvojo.

9 Ne zabaci me u starosti: kad mi malakšu sile, ne zapusti me!

Ne zavrzi me o starosti času; ko peša krepost moja, ne zapústi me;

10 Jer govore o meni moji dušmani, i koji me vrebaju složno se svjetuju:

Ker sovražniki moji govoré o meni, in oni, ki prežé na dušo mojo, posvetujejo se vkup,

11 “Bog ga je napustio; progonite ga i uhvatite jer nema tko da ga spasi!”

Govoreč: Bog ga zapušča, podite in zgrabite ga; ker ni ga, da bi ga rešil.

12 O Bože, ne stoj daleko od mene, Bože moj, pohitaj mi u pomoć!

Bog, ne bivaj daleč od mene, Bog moj, na pomoč mi hiti.

13 Neka se postide i propadnu koji traže moj život; nek' se sramotom i stidom pokriju koji mi žele nesreću!

Osramoté se naj in poginejo nasprotniki duše moje; pokrijejo naj se z nečastjo in sramoto, kateri iščejo hudega meni.

14 A ja ću se uvijek uzdati, iz dana u dan hvaleć' te sve više.

Jaz pa sem v nadi neprestano o vsej hvali tvoji, in bodem stanoviten.

15 Ustima ću naviještati pravednost tvoju, povazdan pomoć tvoju: jer im ne znam broja.

Usta moja hočejo oznanjati pravico tvojo, vsak dan blaginjo tvojo: dasi ne znam števil njenih.

16 Kazivat ću silu Jahvinu, Gospode, slavit ću samo tvoju pravednost.

Poprijel se bodem vsake kreposti, Bog Gospod; oznanjal bodem pravico samega tebe.

17 Bože, ti mi bijaše učitelj od mladosti moje, i sve do sada naviještam čudesa tvoja.

Bog, učil si me od mladosti moje, in do sedaj sem oznanjal čuda tvoja.

18 Ni u starosti, kad posijedim, Bože, ne zapusti me, da kazujem mišicu tvoju naraštaju novom i svima budućima silu tvoju,

Torej tudi toliko časa, ko sem star in siv, Bog, ne zapústi me; dokler bodem oznanjal roko tvojo temu rodu, vsakemu prihodnjemu rodu krepost tvojo.

19 i pravednost tvoju, Bože, koja seže do neba, kojom učini velika djela. Bože, tko je kao ti!

Ker pravica tvoja, Bog, seza do višav; ker stvari delaš velike, Bog; kdó je tebi enak?

20 Trpljenja mnoga i velika bacio si na me: ali ti ćeš me opet oživiti i opet me podići iz dubine zemlje.

Ker potem ko si dal, da sem izkusil stiske velike in hude, poživljaš me zopet, in iz brezen zemlje daješ da zopet vstajam.

21 Povećaj dostojanstvo moje i opet me utješi:

Velikost mojo množiš, in ustaviš se ter me tolažiš.

22 A ja ću uz harfu slaviti tvoju vjernost, o Bože, svirat ću ti u citaru, Sveče Izraelov!

Tudi jaz te bodem slavil sè strunami, in zvestobo tvojo, moj Bog; prepeval ti bodem s citrami, o svetnik Izraelov!

23 Moje će usne klicati pjevajuć' tebi i moja duša koju si spasio.

Pevale bodo ustne moje, ko ti bodem prepeval, in duša moja, k si jo otél.

24 I moj će jezik svagda slaviti pravdu tvoju, jer su postiđeni i posramljeni oni što traže moju nesreću.

Tudi jezik moj bode vsak dan oznanjal pravico tvojo, ker bodo se sramovali, ker sè sramoto bodo obliti, ki iščejo hudega meni.