Job 30
1 “A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
Fe itsikihan-jaiko henaneo, ie tsy ho nimeiko hindrezan-droae’ iareo o amboan’ añondrikoo.
2 Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.
Eka! hataoko ino’ ty herin-taña’ iareo? Ie fa modo ty hagañ’oza’ iareo?
3 Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
Miheahea naho poie’e vaho saliko iereo, draote’ iereo ty tane kànkañe ie nimontoñe naho tanan-taolo te omale.
4 Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
Tsindrohe’ iereo ty aña-mafaitse miharo vahon-tsoy, fihina’iareo ty vahan-jañapoly.
5 Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.
Sinoik’ an-drolongo’e iareo, nikoraheñe hoe t’ie malaso.
6 Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.
Aa le mimoneñe am-bavatane mampangebahebak’ ao iereo, an-dakatom-bato naho an-kadahan-tane ao.
7 Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
Mikoaike boak’an-drongoñe ao, mihimpok’ añ’antak’ ao.
8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
Anan-dagola, anake po-tahinañe, nasiotsiotse amy taney.
9 Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
Bekobekoe’ iareo iraho henaneo toe fandrabioña’ iareo.
10 Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.
Heje’ iereo vintañe, ihankaña’ iareo, tsy apo’ iareo ty mandrora an-tareheko.
11 I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
Amy te navotso’e ty tàlem-pale’e le nitrofahe’e iraho, vaho ahifi’ iereo laboridy te miatrek’ ahy.
12 S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
Mitroatse an-kavanako eo o tora’eo; fehefehè’ iereo o tombokoo vaho atroa’ iareo amako ty satam- pandrotsaha’ iareo.
13 Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
Trobotroboe’ iereo o lalakoo, indrà’ iareo amako o feh’ ohatseo, ndra t’ie tsy amam-pañolotse.
14 prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
Mizilike hoe mb’an-jeba’e mitañataña ao iareo; Iboroboñafa’ iareo i rinotsakey le mikidiadia’ mb’etoy.
15 Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
Natolik’ amako o fampirevendreveñañeo; heañe’ iereo hoe tioke ty asiko; fa nihelañe añe hoe rahoñe ty fandrombahako.
16 Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
Ie henaneo, fa nadoañe amako ato ty fiaiko; fa mifelek’ ahy o andro nanotriañe ahikoo.
17 Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
Tsipohe’e haleñe o taolakoo, vaho tsy mitofa ty fikotekotehañe ahy.
18 Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.
Mampiroñaroña o sikikoo i fañindra’e mafey vaho vihine’e iraho manahake i kolen’ akanjokoy.
19 U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.
Fa navokovoko’e am-potak’ ao iraho, le ninjare hoe lavenoke naho deboke.
20 K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.
Mikaik’ imba ama’o raho fe tsy toiñe’o; miongake fe angarefa’o.
21 Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
Toe mpampisoañe ahy irehe: an-kaozaram-pità’o ty isareraha’o.
22 U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
Ampionjone’o mb’amy tiokey mb’eo, naho ampiningira’o, fe atrana’o amy tio-beiy.
23 Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
Apotako t’ie hasese’o mb’an-kavetrahañe mb’eo, mb’añ’anjombam-pifañaoña’ ze kila veloñe.
24 Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
Aa tsy hañity ty fità’e hao ty am-botrim-piantoañe eo? tsy hikoik’ imba hao t’ie mizò hekoheko?
25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
Tsy nitañiako hao ty nian-kòheke? Tsy nampihontoke ty troko hao o rarakeo?
26 Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
Izaho nitama hasoa, pok’eo ty raty; ie nandiñe hazavàñe nihohohe’ ty ieñe.
27 Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
Mikokèntrekokèntreñe ty añovako ao le tsy mitofa; atreatrén-tsan-kasotriañe.
28 Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.
Mijarabajaraba añ’ ieñe ao tsy amam-panjirik’ andro, miongak’ am-pivory naho mikaik’ imba.
29 Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
Fa rahalahim-panaloke iraho, rañe’ o voron-tsatrañeo.
30 Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
Mikò-mainte amako ty holiko, mitsovovoke o taolakoo ami’ty hasilo’e.
31 Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.
Aa le mivali-ko feon-kontoke ty marovaniko, naho feom-pandala ty soliko
