Job 17
1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari.
Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.
2 Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.
Kod mene su rugaèi, i oko moje provodi noæi u jadu koji mi zadaju.
3 Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari.
Daj mi ko æe jamèiti kod tebe; ko je taj koji æe se rukovati sa mnom?
4 Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu.
Jer si od njihova srca sakrio razum; zato ih neæeš uzvisiti.
5 K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu,
Ko laska prijateljima, njegovijem æe sinovima oèi posahnuti.
6 narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.
Uèinio je od mene prièu narodima, i postao sam bubnjanje meðu njima.
7 Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju.
Potamnjelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sjen.
8 Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti;
Zaèudiæe se tome pravi, i bezazleni æe ustati na licemjere.
9 neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više.
Ali æe se pravednik držati svojega puta, i ko je èistijeh ruku veæma æe ojaèati.
10 Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim!
A vi vratite se svikoliki i hodite; neæu naæi mudra meðu vama.
11 Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.
Dani moji proðoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.
12 'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.'
Od noæi naèiniše dan, i svjetlost je blizu mraka.
Da bih se nadao, grob æe mi biti kuæa; u tami æu prostrijeti postelju sebi. (Sheol h7585)
14 Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'
Grobu vièem: ti si otac moj; crvima: ti si mati moja, ti si sestra moja.
15 Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti?
I gdje je sada nadanje moje? moje nadanje ko æe vidjeti?
