Job 16
1 Job progovori i reče:
А Јов одговори и рече:
2 “Koliko se takvih naslušah besjeda, kako ste mi svi vi mučni tješioci!
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3 Ima li kraja tim riječima ispraznim? Što te goni da mi tako odgovaraš?
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4 I ja bih mogao k'o vi govoriti da vam je duša na mjestu duše moje; i ja bih vas mog'o zasuti riječima i nad sudbom vašom tako kimat' glavom;
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5 i ja bih mogao ustima vas hrabrit', i ne bih žalio trud svojih usana.
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6 Al' ako govorim, patnja se ne blaži, ako li zašutim, zar će me minuti?
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7 Zlopakost me sada shrvala posvema, čitava se rulja oborila na me.
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8 Ustao je proti meni da svjedoči i u lice mi se baca klevetama.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9 Jarošću me svojom razdire i goni, škrgućuć' zubima obara se na me. Moji protivnici sijeku me očima,
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10 prijeteći, na mene usta razvaljuju, po obrazima me sramotno ćuškaju, u čoporu svi tad navaljuju na me.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11 Da, zloćudnicima Bog me predao, u ruke opakih on me izručio.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12 Mirno življah dok On ne zadrma mnome, za šiju me ščepa da bi me slomio.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13 Uze me za biljeg i strijelama osu, nemilosrdno mi bubrege probode i mojom žuči zemlju žednu natopi.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14 Na tijelu mi ranu do rane otvara, kao bijesan ratnik nasrće na mene.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15 Tijelo sam golo u kostrijet zašio, zario sam čelo svoje u prašinu.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16 Zapalilo mi se sve lice od suza, sjena tamna preko vjeđa mi je pala.
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17 A nema nasilja na rukama mojim, molitva je moja bila uvijek čista.
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18 O zemljo, krvi moje nemoj sakriti i kriku mom ne daj nigdje da počine.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19 Odsad na nebu imam ja svjedoka, u visini gore moj stoji branitelj.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20 Moja vika moj je odvjetnik kod Boga dok se ispred njega suze moje liju:
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21 o, da me obrani u parbi mojoj s Bogom ko što smrtnik brani svojega bližnjega.
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22 No životu mom su odbrojena ljeta, na put bez povratka meni je krenuti.
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
