Job 15
1 Elifaz Temanac progovori tad i reče:
Potem je odgovoril Elifáz Temánec in rekel:
2 “Zar šupljom naukom odgovara mudrac i vjetrom istočnim trbuh napuhuje?
»Mar naj moder človek izreka prazno znanje in svoj trebuh napolnjuje z vzhodnikom?
3 Zar on sebe brani riječima ispraznim, besjedama koje ničem ne koriste?
Mar naj razpravlja z nekoristnim govorjenjem? Ali z govori, s katerimi ne more storiti ničesar dobrega?
4 Još više ti činiš: ništiš strah od Boga, pred njegovim licem pribranost ukidaš.
Da, ti zametuješ strah in zadržuješ molitev pred Bogom.
5 Tvoje riječi krivicu tvoju odaju, poslužio si se jezikom lukavih,
Kajti tvoja usta izrekajo tvojo krivičnost in ti izbiraš jezik prebrisanega.
6 vlastita te usta osuđuju, ne ja, protiv tebe same ti usne svjedoče.
Tvoja lastna usta te obsojajo in ne jaz. Da, tvoje lastne ustnice pričujejo zoper tebe.
7 Zar si prvi čovjek koji se rodio? Zar si na svijet prije bregova došao?
Mar si ti prvi človek, ki je bil rojen? Ali si bil narejen pred hribi?
8 Zar si tajne Božje ti prisluškivao i mudrost čitavu za se prisvojio?
Mar si slišal Božjo skrivnost? In ali sebi zadržuješ modrost?
9 Što ti znadeš, a da i mi ne znamo, što ti razumiješ, a da to ne shvaćamo?
Kaj ti veš, kar mi ne vemo? Kaj razumeš, česar ni v nas?
10 Ima među nama i sijedih i starih kojima je više ljeta no tvom ocu.
Z nami so sivolasi in zelo stari možje, precej starejši od tvojega očeta.
11 Zar su ti utjehe Božje premalene i blage riječi upućene tebi?
Ali so Božje tolažbe zate majhne? Je s teboj kakršnakoli skrita stvar?
12 Što te srce tvoje tako slijepo goni i što tako divlje prevrćeš očima
Zakaj te tvoje srce odnaša? In ob čem tvoje oči mežikajo,
13 kad proti Bogu jarost svoju okrećeš, a iz usta takve riječi ti izlaze!
da svojega duha obračaš zoper Boga in takšnim besedam dopuščaš iziti iz svojih ust?
14 Što je čovjek da bi čist mogao biti? Zar je itko rođen od žene pravedan?
Kaj je človek, da bi bil čist? In ta, ki je rojen iz ženske, da bi bil pravičen?
15 Gle, ni u svece se On ne pouzdava, oku njegovu ni nebesa čista nisu,
Glej, zaupanja ne polaga v svoje svete. Da, nebo ni čisto v njegovem pogledu.
16 a kamoli to biće gadno i buntovno, čovjek što k'o vodu pije opačinu!
Kako mnogo bolj gnusen in umazan je človek, ki pije krivičnost kakor vodo?
17 Mene sad poslušaj, poučit' te hoću, što god sam vidjeh, ispričat' ti želim,
Pokazal ti bom, poslušaj me. To, kar sem videl, bom oznanil.
18 i ono što naučavahu mudraci ne tajeć' što su primili od pređa
To, kar so modri možje povedali od svojih očetov in tega niso skrili,
19 kojima je zemlja ova bila dana kamo tuđin nije nikada stupio.
katerim samim je bila dana zemlja in noben tujec ni šel med njimi.
20 Zlikovac se muči cijelog svoga vijeka, nasilniku već su ljeta odbrojena.
Zloben človek se muči z bolečino vse svoje dni in število let je skrito zatiralcu.
21 Krik strave svagda mu u ušima ječi, dok miruje, na njeg baca se razbojnik.
Grozen zvok je v njegovih ušesih. V uspevanju bo nadenj prišel uničevalec.
22 Ne nada se da će izbjeći tminama i znade dobro da je maču namijenjen,
Ne verjame, da se bo vrnil iz teme in meč čaka nanj.
23 strvinaru da je kao plijen obećan. On znade da mu se dan propasti bliži.
Naokoli tava za kruhom, rekoč: ›Kje je?‹ Ve, da je ob njegovi roki pripravljen dan teme.
24 Nemir i tjeskoba na njeg navaljuju, k'o kralj spreman na boj na nj se obaraju.
Stiska in tesnoba ga bosta preplašili. Prevladali bosta zoper njega kakor kralj, pripravljen na bitko.
25 On je protiv Boga podizao ruku, usuđivao se prkosit' Svesilnom
Kajti svojo roko izteguje zoper Boga in se krepi zoper Vsemogočnega.
26 Ohola je čela na njega srljao, iza štita debela dobro zaklonjen.
On steče nadenj, celó na njegov vrat, na debele izbokline njegovih ščitov,
27 Lice mu bijaše obloženo salom a bokovi pretilinom otežali.
ker svoj obraz pokriva s svojo mastnostjo in na svojih ledjih nabira sloje tolšče.
28 Razrušene je zaposjeo gradove i kućišta nastanio napuštena. Srušit će se ono što za sebe sazda;
Prebiva v zapuščenih mestih in hišah, ki jih noben človek ne naseljuje, ki so pripravljene, da postanejo ruševine.
29 cvasti mu neće, već rasuti se blago, sjena mu se neće po zemlji širiti.
Ne bo bogat, niti se ne bo njegovo imetje nadaljevalo, niti svoje popolnosti na zemlji ne bo podaljšal.
30 On se tami više izmaknuti neće, opržit će oganj njegove mladice, u dahu plamenih usta nestat će ga.
Iz teme ne bo odšel. Plamen bo posušil njegove mladike in z dihom svojih ust bo odšel proč.
31 U taštinu svoju neka se ne uzda, jer će mu ispraznost biti svom nagradom.
Kdor je zaveden naj ne zaupa v ničnost, kajti ničnost bo njegovo povračilo.
32 Prije vremena će svenut' mu mladice, grane mu se nikad neće zazelenjet'.
Dovršeno bo pred njegovim časom in njegova veja ne bo zelena.
33 Kao loza, grozd će stresat' svoj nezreo, poput masline pobacit će cvatove.
Svoje nezrelo grozdje bo otresel kakor trta in svoj cvet bo odvrgel kakor oljka.
34 Da, bezbožničko je jalovo koljeno, i vatra proždire šator podmitljivca.
Kajti skupnost hinavcev bo zapuščena in ogenj bo použil šotore podkupovanja.
35 Koji zlom zanesu, rađaju nesreću i prijevaru nose u utrobi svojoj.”
Spočenjajo vragolijo in rodijo ničnost in njihov trebuh pripravlja prevaro.«
