Job 11
1 Sofar iz Naama progovori tad i reče:
A Sofar Namaæanin odgovori i reèe:
2 “Zar na riječi mnoge da se ne odvrati? Zar će se brbljavac još i opravdati?
Zar na mnoge rijeèi nema odgovora? ili æe èovjek govorljiv ostati prav?
3 Zar će tvoje trice ušutkati ljude, zar će ruganje ostat' neizrugano?
Hoæe li tvoje laži umuèkati ljude? i kad se ti rugaš, zar te neæe niko posramiti?
4 Rekao si: 'Nauk moj je neporočan, u očima tvojim čist sam i bez ljage.'
Jer si rekao: èista je nauka moja, i èist sam pred oèima tvojim.
5 Ali kada bi Bog htio progovorit' i otvorit usta da ti odgovori
Ali kad bi Bog progovorio i usne svoje otvorio na te,
6 kada bi ti tajne mudrosti otkrio koje um nijedan ne može doumit', znao bi da ti za grijehe račun ište.
I pokazao ti tajne mudrosti, jer ih je dvojinom više, poznao bi da te Bog kara manje nego što zaslužuje tvoje bezakonje.
7 Možeš li dubine Božje proniknuti, dokučiti savršenstvo Svesilnoga?
Možeš li ti tajne Božije dokuèiti, ili dokuèiti savršenstvo svemoguæega?
To su visine nebeske, šta æeš uèiniti? dublje je od pakla, kako æeš poznati? (Sheol h7585)
9 Duže je od zemlje - šire je od mora!
Duže od zemlje, šire od mora.
10 Ako se povuče, ako te pograbi, ako na sud preda, tko će mu braniti?
Da prevrati, ili zatvori ili sabere, ko æe mu braniti?
11 Jer on u čovjeku prozire prijevaru, vidi opačinu ako i ne gleda.
Jer zna ništavilo ljudsko, i videæi nevaljalstvo zar neæe paziti?
12 Čovjek se bezuman obraća k pameti i divlji magarac uzdi se pokori.
Èovjek bezuman postaje razuman, premda se èovjek raða kao divlje magare.
13 Ako li srce svoje ti uspraviš i ruke svoje pružiš prema njemu,
Da ti upraviš srce svoje i podigneš ruke svoje k njemu,
14 ako li zloću iz ruku odbaciš i u šatoru svom ne daš zlu stana,
Ako je bezakonje u ruci tvojoj, da ga ukloniš, i ne daš da nepravda bude u šatorima tvojim,
15 čisto ćeš čelo moći tad podići, čvrst ćeš biti i bojati se nećeš.
Tada æeš podignuti lice svoje bez mane i stajaæeš tvrdo i neæeš se bojati;
16 Svojih se kušnja nećeš sjećat' više kao ni vode koja je protekla.
Zaboraviæeš muku, kao vode koja proteèe opominjaæeš je se;
17 Jasnije će tvoj život sjat' no podne, tmina će se obratit' u svanuće.
Nastaæe ti vrijeme vedrije nego podne, sinuæeš, biæeš kao jutro;
18 U uzdanju svom živjet ćeš sigurno i zaštićen počivat ćeš u miru.
Uzdaæeš se imajuæi nadanje, zakopaæeš se, i mirno æeš spavati.
19 Kad legneš, nitko te buniti neće; mnogi će tvoju tražiti naklonost.
Ležaæeš, i niko te neæe plašiti, i mnogi æe ti se moliti.
20 A zlikovcima ugasnut će oči, neće im više biti utočišta: izdahnut', bit će jedina im nada.”
Ali oèi æe bezbožnicima išèiljeti, i utoèišta im neæe biti, i nadanje æe im biti izdisanje.
