Job 10
1 Kad mi je duši život omrznuo, nek' mi tužaljka poteče slobodno, zborit ću u gorčini duše svoje.
Moji duši se gnusi moje življenje. Svojo pritožbo bom pustil nad seboj; govoril bom v grenkobi svoje duše.
2 Reću ću Bogu: Nemoj me osudit! Kaži mi zašto se na me obaraš.
Bogu bom rekel: ›Ne obsodi me. Razloži mi, zakaj se pričkaš z menoj.‹
3 TÓa što od toga imaš da me tlačiš, da djelo ruku svojih zabacuješ, da pomažeš namjerama opakih?
Mar ti je dobro, da bi zatiral, da bi preziral delo svojih rok in bi sijal nad nasvetom zlobnega?
4 Jesu li u tebe oči tjelesne? Zar ti vidiš kao što čovjek vidi?
Imaš mesene oči? Mar vidiš, kakor vidi človek?
5 Zar su ti dani k'o dani smrtnika a kao ljudski vijek tvoje godine?
So tvoji dnevi kakor dnevi človeka? So tvoja leta kakor človeški dnevi,
6 Zbog čega krivnju moju istražuješ i grijehe moje hoćeš razotkriti,
da poizveduješ za mojo krivičnostjo in preiskuješ za mojim grehom?
7 kad znadeš dobro da sam nedužan, da ruci tvojoj izmaknut ne mogu?
Ti veš, da nisem zloben in nikogar ni, ki lahko osvobodi iz tvoje roke.
8 Tvoje me ruke sazdaše, stvoriše, zašto da me sada opet raščiniš!
Tvoje roke so me naredile in me oblikovale skupaj na vsaki strani, vendar si me uničil.
9 Sjeti se, k'o glinu si me sazdao i u prah ćeš me ponovo vratiti.
Spomni se, rotim te, da si me naredil kakor ilo, ti pa me hočeš ponovno privesti v prah?
10 Nisi li mene k'o mlijeko ulio i učinio da se k'o sir zgrušam?
Mar me nisi iztočil kakor mleko in me strdil kakor sir?
11 Kožom si me i mesom odjenuo, kostima si me spleo i žilama.
Oblekel si me s kožo in mesom in me obdal s kostmi in kitami.
12 S milošću si mi život darovao, brižljivo si nad mojim bdio dahom.
Zagotovil si mi življenje in naklonjenost in tvoje obiskovanje je ohranilo mojega duha.
13 Al' u svom srcu ovo si sakrio, znam da je tvoja to bila namjera:
Te stvari si skril v svojem srcu, vem, da je to s teboj.
14 da paziš budno hoću li zgriješiti i da mi grijeh ne prođe nekažnjeno.
Če grešim, potem me zaznamuješ in me ne boš oprostil pred mojo krivičnostjo.
15 Ako sam grešan, onda teško meni, ako li sam prav, glavu ne smijem dići - shrvan sramotom, nesrećom napojen!
Če bi bil zloben, gorje meni. Če bi bil pravičen kljub temu ne bi dvignil svoje glave. Poln zmedenosti sem, zato poglej mojo stisko,
16 Ispravim li se, k'o lav me nagoniš, snagu svoju okušavaš na meni,
kajti ta narašča. Loviš me kakor krut lev in se ponovno kažeš čudovitega nad menoj.
17 optužbe nove na mene podižeš, jarošću većom na mene usplamtiš i sa svježim se četama obaraš.
Zoper mene obnavljaš svoje pričevanje in nad menoj povečuješ svoje ogorčenje. Spremembe in vojna so zoper mene.
18 Iz utrobe što si me izvukao? O, što ne umrijeh: vidjeli me ne bi,
Zakaj si me potem privedel ven iz maternice? Oh, da bi izročil duha in me nobeno oko ne bi videlo!
19 bio bih k'o da me ni bilo nije, iz utrobe u grob bi me stavili.
Bil bi kakor, če me ne bi bilo, od maternice bi bil odnesen v grob.
20 Mog su života dani tako kratki! Pusti me da se još malo veselim
Mar ni mojih dni malo? Odnehaj torej in me pusti samega, da se malo potolažim,
21 prije nego ću na put bez povratka, u zemlju tame, zemlju sjene smrtne,
preden grem, od koder se ne bom vrnil, celó v deželo teme in smrtne sence,
22 u zemlju tmine guste i meteža, gdje je svjetlost slična noći najcrnjoj.”
deželo teme kakor tema sama in smrtne sence, brez kakršnegakoli reda in kjer je svetloba kakor tema.«
