Job 10
1 Kad mi je duši život omrznuo, nek' mi tužaljka poteče slobodno, zborit ću u gorčini duše svoje.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Reću ću Bogu: Nemoj me osudit! Kaži mi zašto se na me obaraš.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 TÓa što od toga imaš da me tlačiš, da djelo ruku svojih zabacuješ, da pomažeš namjerama opakih?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Jesu li u tebe oči tjelesne? Zar ti vidiš kao što čovjek vidi?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Zar su ti dani k'o dani smrtnika a kao ljudski vijek tvoje godine?
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 Zbog čega krivnju moju istražuješ i grijehe moje hoćeš razotkriti,
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 kad znadeš dobro da sam nedužan, da ruci tvojoj izmaknut ne mogu?
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Tvoje me ruke sazdaše, stvoriše, zašto da me sada opet raščiniš!
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Sjeti se, k'o glinu si me sazdao i u prah ćeš me ponovo vratiti.
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Nisi li mene k'o mlijeko ulio i učinio da se k'o sir zgrušam?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Kožom si me i mesom odjenuo, kostima si me spleo i žilama.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 S milošću si mi život darovao, brižljivo si nad mojim bdio dahom.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Al' u svom srcu ovo si sakrio, znam da je tvoja to bila namjera:
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 da paziš budno hoću li zgriješiti i da mi grijeh ne prođe nekažnjeno.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 Ako sam grešan, onda teško meni, ako li sam prav, glavu ne smijem dići - shrvan sramotom, nesrećom napojen!
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 Ispravim li se, k'o lav me nagoniš, snagu svoju okušavaš na meni,
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 optužbe nove na mene podižeš, jarošću većom na mene usplamtiš i sa svježim se četama obaraš.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Iz utrobe što si me izvukao? O, što ne umrijeh: vidjeli me ne bi,
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 bio bih k'o da me ni bilo nije, iz utrobe u grob bi me stavili.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Mog su života dani tako kratki! Pusti me da se još malo veselim
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 prije nego ću na put bez povratka, u zemlju tame, zemlju sjene smrtne,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 u zemlju tmine guste i meteža, gdje je svjetlost slična noći najcrnjoj.”
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
