Izaija 17

1 Proroštvo o Damasku. Gle, prestat će Damask biti gradom i postat će hrpom ruševina;

Ty nibekoeñe i Damesèke: Hehe te nasintake amy Damesèke ty maharova aze, fa ho votrem-porompotse.

2 njegovi gradići, dovijek napušteni, bit će pašnjak stadima; ležat će u njima i nitko ih neće tjerati.

Naforintseñe o rova’ i Aroereo, ho fandrean’ añondry, tsy eo ty hañembañe iareo.

3 Izgubit će Efrajim utvrde, a Damask kraljevstvo; ostatku Arama zbit će se što i slavi sinova Izraelovih - riječ je Jahve nad Vojskama.

Ho modo ka ty ­kijoli-abo’ i Efraime, naho ty fifehea’ i Damesèke; fa hanahake ty enge’ o nte-Israeleo ty sisa’ i Arame, hoe t’Iehovà’ i Màroy.

4 U onaj dan smanjit će se slava Jakovljeva, spast će salo tijela njegova.

Ie amy andro zay, le hanoeñe matify ty volonahe’ Iakobe, vaho hinike ho boroka ty havondra’ i sandri’ey.

5 Bit će k'o kad žetelac žito hvata, a ruka mu žanje klasje, kao kad se pabirče klasovi u refajimskoj dolini -

Le hanahake ty fanontonam-panatake o tsako miadaoroo, ie manifo o tsakoo an-tsira’e eo; eka le hanahake ty fañoroñañe ty voto’e ambavatane’ i Rafà ao.

6 ostat će samo pabirci; ili kao kad se otresa maslina: dvije-tri uljike sasvim na vrhu, četiri ili pet na granama drveta - riječ je Jahve, Boga Izraelova.

Fe mbe hapoke eo ty nengañe, manahake ty fañintsañañe zaite, t’ie telo ndra roe ty an-dengo’ i singa’e amboney, lime ndra efatse ty an-katae miregorego, hoe t’Iehovà, Andrianañahare’ Israele.

7 U onaj dan čovjek će pogledati na svog Stvoritelja i upraviti oči k Svecu Izraelovu.

Amy andro zay, hañaoñe i Namboatse azey t’indaty, naho hampiandra fihaino mb’amy Masi’ Israeley

8 Neće više gledati žrtvenika, djela svojih ruku, neće više gledati onoga što njegovi prsti stvoriše: ašere i sunčane stupove.

Tsy ho haoñe’e o kitrelio, o satam-pità’eo, vaho tsy ho tolihe’e o nitsenen-drambo-pità’eo, ndra o Asereo, ndra o kitrelin’ embokeo.

9 U onaj će dan gradovi tvoji biti napušteni, kao što bjehu napušteni hivijski i amorejski kad ih ostaviše pred Izraelcima, i opustjet će,

O rova’e maozatseo amy andro zay, le ho koake hoe tsampa’e napoke añ’ala, hoe singa’e nadoke ty amo ana’ Israeleo, vaho hangoakoake ty ao.

10 jer si zaboravio Boga svog spasenja i nisi se spomenuo Stijene svoje snage. Stog' i sadiš ljupke biljke i strane presađuješ mladice;

Amy te nihaliño’o t’i Andrianañaharem-pandrombahañ’ azo, le nandikofa’o ty Lamilamin-kaozara’o; aa le hambole hatae soasoa irehe, vaho haketsa’o ho an-drahare ambahiny ty tora-katae.

11 u dan kad ih posadiš, one izrastu, a ujutro procvatu tvoje sadnice, al' propada žetva u dan nevolje, u dan boli neizlječive.

Nifahera’o amy andro nambolè’o azey, maraindray re ro ampamoñea’o i tiri’oy; fe votrim-­porompotse ty ho voka’e, amy andron-kasilofañe naho fanaintaiñañey.

12 Jao, buka naroda mnogobrojnih; buče kao što buči more; šum naroda koji šume k'o što šumore silne vode.

Hedey! ty fikoraha’ o mitozantozañeo, mitroñe manahake ty fitroña’ i riakey; naho ty fidabadoà’ o kilakila ‘ndatio hambañe ami’ty fisorotombahan-drano bey!

13 Šume narodi kao što silne vode šumore, al' kad On im zaprijeti, bježe daleko, po gorama razvijani kao pljeva na vjetru, k'o prašina u vihoru.

Le hitabatroake manahake ty fitotsaha’ ty rano bey o fifeheañeo; fe hendaha’e, le hioratse añe iereo, vaho ho horidañeñe hoe kafo’e am-bohitsey añatrefa’ i tiokey, manahake ty fibòn-deboke miviombio aolo’ ty tiobey.

14 Navečer eto straha; prije svanuća više ga nema: to je sudba onih koji nas plijene i kob onih što nas pljačkaju.

Ie hariva, hehe te hekoheko; ie miporea’ ty maraindray le tsy eo; izay ty anjara’ o mañaoke anaio, vaho ty tambe’ o mampikametse ama’aio.