约伯记 29
1 约伯又接着说：
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 惟愿我的景况如从前的月份， 如 神保守我的日子。
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 那时他的灯照在我头上； 我借他的光行过黑暗。
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 我愿如壮年的时候： 那时我在帐棚中， 神待我有密友之情；
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 全能者仍与我同在； 我的儿女都环绕我。
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 奶多可洗我的脚； 磐石为我出油成河。
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 我出到城门， 在街上设立座位；
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 少年人见我而回避， 老年人也起身站立；
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 王子都停止说话， 用手捂口；
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 首领静默无声， 舌头贴住上膛。
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 耳朵听我的，就称我有福； 眼睛看我的，便称赞我；
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 因我拯救哀求的困苦人 和无人帮助的孤儿。
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 将要灭亡的为我祝福； 我也使寡妇心中欢乐。
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 我以公义为衣服， 以公平为外袍和冠冕。
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 我为瞎子的眼， 瘸子的脚。
Око бејах слепом и нога хромом.
16 我为穷乏人的父； 素不认识的人，我查明他的案件。
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 我打破不义之人的牙床， 从他牙齿中夺了所抢的。
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 我便说：我必死在家中， 必增添我的日子，多如尘沙。
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 我的根长到水边； 露水终夜沾在我的枝上。
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 我的荣耀在身上增新； 我的弓在手中日强。
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 人听见我而仰望， 静默等候我的指教。
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 我说话之后，他们就不再说； 我的言语像雨露滴在他们身上。
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 他们仰望我如仰望雨， 又张开口如切慕春雨。
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 他们不敢自信，我就向他们含笑； 他们不使我脸上的光改变。
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 我为他们选择道路，又坐首位； 我如君王在军队中居住， 又如吊丧的安慰伤心的人。
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
