Joba 29
1 Job loh amah kah a pom te a cong tih,
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 “Kai he hlamat kah hla bangla aka khueh tih Pathen kah khohnin bangla kai aka tuem te unim?
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 Amah loh a hmaithoi te ka lu soah a thangthen tih amah kah vangnah nen ni a hmuep ah khaw ka caeh.
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Ka cavaa tue vaengah khaw ka dap ah Pathen kah baecenol la ka om.
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 Tlungthang te kai taengah om pueng tih, ka kaepvai ka ca rhoek om.
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 Ka khokan te suknaeng neh a hluk tih lungpang loh kai ham situi sokca a long sak.
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Vangpuei vongka ah ka thoeng tih toltung ah ka ngolhmuen cikngae sak.
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 Kai m'hmuh uh vaengah cadong rhoek te thuh uh. Patong rhoek khaw thoo uh tih pai uh.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 Mangpa rhoek loh olthui te a phah uh tih a kut te a ka dongla a khueh uh.
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 Rhaengsang rhoek ol te a phah tih a lai khaw a dang dongla kap.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Hna loh a yaak vaengah kai n'uem tih mik loh a hmuh vaengah kai n'rhalrhing sak.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Mangdaeng loh bomnah a bih tih cadah neh a taengah aka bom aka om pawt khaw ka loeih sak.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 Hlang milh kah yoethennah te kai soah pai tih nuhmai kah lungbuei khaw ka tamhoe sak.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Duengnah te ka bai tih hnikul bangla kai n'khuk. Ka tiktamnah he ka sammuei nah ni.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Mikdael taengah mik la, khokhaem taengah kho la ka om.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 Kai tah khodaeng taengah a napa la ka om tih ming pawt kah tuituknah te ka khe pah.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Boethae kah pumcu te ka thuk pah tih a no lamkah maeh te ka voeih pah.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Te dongah, “Ka bu ah ka pal mako,” ka ti tih laivin bangla khohnin ka puh.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Ka yung loh tui taengla a muk tih buemtui loh ka cangvuei dongah rhaeh.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Ka thangpomnah ka taengah thai tih ka lii ka kut dongah tinghil.
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 Kai taengah a hnatun uh tih a lamtawn uh dongah ka cilsuep ham kuemsuem uh.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Ka ol hnukah talh uh voel pawt tih kai olthui he amih soah tla.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Kai ham tah khotlan bangla a lamtawn uh tih a ka loh tlankhol bangla a ang uh.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Amih taengah ka luem dae n'tangnah uh pawt tih ka maelhmai vangnah dongah khaw yalh uh pawh.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Amih kah longpuei te ka coelh tih boeilu la ka ngol. Caem lakli ah manghai bangla kho ka sak tih rhahdoe cangpoem akhaw a hloep.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
