أَمْثَالٌ 17

١ 1 لُقْمَةٌ يَابِسَةٌ وَمَعَهَا سَلَامَةٌ، خَيْرٌ مِنْ بَيْتٍ مَلآنٍ ذَبَائِحَ مَعَ خِصَامٍ.

Бољи је залогај сувог хлеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом.

٢ 2 اَلْعَبْدُ ٱلْفَطِنُ يَتَسَلَّطُ عَلَى ٱلِٱبْنِ ٱلْمُخْزِي وَيُقَاسِمُ ٱلْإِخْوَةَ ٱلْمِيرَاثَ.

Разуман слуга биће господар над сином срамотним и с браћом ће делити наследство.

٣ 3 ٱلْبُوطَةُ لِلْفِضَّةِ، وَٱلْكُورُ لِلذَّهَبِ، وَمُمْتَحِنُ ٱلْقُلُوبِ ٱلرَّبُّ.

Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ.

٤ 4 ٱلْفَاعِلُ ٱلشَّرَّ يَصْغَى إِلَى شَفَةِ ٱلْإِثْمِ، وَٱلْكَاذِبُ يَأْذَنُ لِلِسَانِ فَسَادٍ.

Зао човек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан.

٥ 5 ٱلْمُسْتَهْزِئُ بِٱلْفَقِيرِ يُعَيِّرُ خَالِقَهُ. ٱلْفَرْحَانُ بِبَلِيَّةٍ لَا يَتَبَرَّأُ.

Ко се руга сиромаху, срамоти Створитеља његовог; ко се радује несрећи, неће остати без кара.

٦ 6 تَاجُ ٱلشُّيُوخِ بَنُو ٱلْبَنِينَ، وَفَخْرُ ٱلْبَنِينَ آبَاؤُهُمْ.

Венац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови.

٧ 7 لَا تَلِيقُ بِٱلْأَحْمَقِ شَفَةُ ٱلسُّودَدِ. كَمْ بِٱلْأَحْرَى شَفَةُ ٱلْكَذِبِ بِٱلشَّرِيفِ!

Не приличи безумном висока беседа, а камоли кнезу лажљива беседа.

٨ 8 ٱلْهَدِيَّةُ حَجَرٌ كَرِيمٌ فِي عَيْنَيْ قَابِلِهَا، حَيْثُمَا تَتَوَجَّهْ تُفْلِحْ.

Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује.

٩ 9 مَنْ يَسْتُرْ مَعْصِيَةً يَطْلُبِ ٱلْمَحَبَّةَ، وَمَنْ يُكَرِّرْ أَمْرًا يُفَرِّقْ بَيْنَ ٱلْأَصْدِقَاءِ.

Ко покрива преступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље.

١٠ 10 اَلِٱنْتِهَارُ يُؤَثِّرُ فِي ٱلْحَكِيمِ أَكْثَرَ مِنْ مِئَةِ جَلْدَةٍ فِي ٱلْجَاهِلِ.

Укор тишти разумног већма него лудог сто удараца.

١١ 11 اَلشِّرِّيرُ إِنَّمَا يَطْلُبُ ٱلتَّمَرُّدَ فَيُطْلَقُ عَلَيْهِ رَسُولٌ قَاسٍ.

Зао човек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ.

١٢ 12 لِيُصَادِفِ ٱلْإِنْسَانَ دُبَّةٌ ثَكُولٌ وَلَا جَاهِلٌ فِي حَمَاقَتِهِ.

Боље је да човека срете медведица којој су отети медведићи, него безумник у свом безумљу.

١٣ 13 مَنْ يُجَازِي عَنْ خَيْرٍ بِشَرٍّ لَنْ يَبْرَحَ ٱلشَّرُّ مِنْ بَيْتِهِ.

Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове.

١٤ 14 اِبْتِدَاءُ ٱلْخِصَامِ إِطْلَاقُ ٱلْمَاءِ، فَقَبْلَ أَنْ تَدْفُقَ ٱلْمُخَاصَمَةُ ٱتْرُكْهَا.

Ко почне свађу, отвори уставу води; зато пре него се заметне, прођи се распре.

١٥ 15 مُبَرِّئُ ٱلْمُذْنِبَ وَمُذَنِّبُ ٱلْبَرِيءَ كِلَاهُمَا مَكْرَهَةُ ٱلرَّبِّ.

Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу.

١٦ 16 لِمَاذَا فِي يَدِ ٱلْجَاهِلِ ثَمَنٌ؟ أَلِٱقْتِنَاءِ ٱلْحِكْمَةِ وَلَيْسَ لَهُ فَهْمٌ؟

На шта је благо безумном у руци кад нема разума да прибави мудрост?

١٧ 17 اَلصَّدِيقُ يُحِبُّ فِي كُلِّ وَقْتٍ، أَمَّا ٱلْأَخُ فَلِلشِّدَّةِ يُولَدُ.

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

١٨ 18 اَلْإِنْسَانُ ٱلنَّاقِصُ ٱلْفَهْمِ يَصْفِقُ كَفًّا وَيَضْمَنُ صَاحِبَهُ ضَمَانًا.

Човек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља свог.

١٩ 19 مُحِبُّ ٱلْمَعْصِيَةِ مُحِبُّ ٱلْخِصَامِ. ٱلْمُعَلِّي بَابَهُ يَطْلُبُ ٱلْكَسْرَ.

Ко милује свађу, милује грех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао.

٢٠ 20 ٱلْمُلْتَوِي ٱلْقَلْبِ لَا يَجِدُ خَيْرًا، وَٱلْمُتَقَلِّبُ ٱللِّسَانِ يَقَعُ فِي ٱلسُّوءِ.

Ко је опаког срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло.

٢١ 21 مَنْ يَلِدُ جَاهِلًا فَلِحَزَنِهِ، وَلَا يَفْرَحُ أَبُو ٱلْأَحْمَقِ.

Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац лудога.

٢٢ 22 ٱلْقَلْبُ ٱلْفَرْحَانُ يُطَيِّبُ ٱلْجِسْمَ، وَٱلرُّوحُ ٱلْمُنْسَحِقَةُ تُجَفِّفُ ٱلْعَظْمَ.

Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости.

٢٣ 23 ٱلشِّرِّيرُ يَأْخُذُ ٱلرَّشْوَةَ مِنَ ٱلْحِضْنِ لِيُعَوِّجَ طُرُقَ ٱلْقَضَاءِ.

Безбожник прима поклон из недара да преврати путеве правди.

٢٤ 24 ٱلْحِكْمَةُ عِنْدَ ٱلْفَهِيمِ، وَعَيْنَا ٱلْجَاهِلِ فِي أَقْصَى ٱلْأَرْضِ.

Разумном је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље.

٢٥ 25 ٱلِٱبْنُ ٱلْجَاهِلُ غَمٌّ لِأَبِيهِ، وَمَرَارَةٌ لِلَّتِي وَلَدَتْهُ.

Жалост је оцу свом син безуман, и јад родитељци својој.

٢٦ 26 أَيْضًا تَغْرِيمُ ٱلْبَرِيءِ لَيْسَ بِحَسَنٍ، وَكَذَلِكَ ضَرْبُ ٱلشُّرَفَاءِ لِأَجْلِ ٱلِٱسْتِقَامَةِ.

Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право.

٢٧ 27 ذُو ٱلْمَعْرِفَةِ يُبْقِي كَلَامَهُ، وَذُو ٱلْفَهْمِ وَقُورُ ٱلرُّوحِ.

Устеже речи своје човек који зна, и тиха је духа човек разуман.

٢٨ 28 بَلِ ٱلْأَحْمَقُ إِذَا سَكَتَ يُحْسَبُ حَكِيمًا، وَمَنْ ضَمَّ شَفَتَيْهِ فَهِيمًا.

И безуман кад ћути, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.