أَمْثَالٌ 16

١ 1 لِلْإِنْسَانِ تَدَابِيرُ ٱلْقَلْبِ، وَمِنَ ٱلرَّبِّ جَوَابُ ٱللِّسَانِ.

Човек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити.

٢ 2 كُلُّ طُرُقِ ٱلْإِنْسَانِ نَقِيَّةٌ فِي عَيْنَيْ نَفْسِهِ، وَٱلرَّبُّ وَازِنُ ٱلْأَرْوَاحِ.

Човеку се сви путеви његови чине чисти, али Господ испитује духове.

٣ 3 أَلْقِ عَلَى ٱلرَّبِّ أَعْمَالَكَ فَتُثَبَّتَ أَفْكَارُكَ.

Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје.

٤ 4 اَلرَّبُّ صَنَعَ ٱلْكُلَّ لِغَرَضِهِ، وَٱلشِّرِّيرَ أَيْضًا لِيَوْمِ ٱلشَّرِّ.

Господ је створио све сам за се, и безбожника за зли дан.

٥ 5 مَكْرَهَةُ ٱلرَّبِّ كُلُّ مُتَشَامِخِ ٱلْقَلْبِ. يَدًا لِيَدٍ لَا يَتَبَرَّأُ.

Мрзак је Господу ко је год поноситог срца, и неће остати без кара ако ће и друге узети у помоћ.

٦ 6 بِٱلرَّحْمَةِ وَٱلْحَقِّ يُسْتَرُ ٱلْإِثْمُ، وَفِي مَخَافَةِ ٱلرَّبِّ ٱلْحَيَدَانُ عَنِ ٱلشَّرِّ.

Милошћу и истином очишћа се безакоње, и страхом Господњим уклања се човек ода зла.

٧ 7 إِذَا أَرْضَتِ ٱلرَّبَّ طُرُقُ إِنْسَانٍ، جَعَلَ أَعْدَاءَهُ أَيْضًا يُسَالِمُونَهُ.

Кад су чији путеви мили Господу, мири с њим и непријатеље његове.

٨ 8 اَلْقَلِيلُ مَعَ ٱلْعَدْلِ خَيْرٌ مِنْ دَخْلٍ جَزِيلٍ بِغَيْرِ حَقٍّ.

Боље је мало с правдом него много доходака с неправдом.

٩ 9 قَلْبُ ٱلْإِنْسَانِ يُفَكِّرُ فِي طَرِيقِهِ، وَٱلرَّبُّ يَهْدِي خَطْوَتَهُ.

Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове.

١٠ 10 فِي شَفَتَيِ ٱلْمَلِكِ وَحْيٌ. فِي ٱلْقَضَاءِ فَمُهُ لَا يَخُونُ.

Пророштво је на уснама царевим, у суду неће погрешити уста његова.

١١ 11 قَبَّانُ ٱلْحَقِّ وَمَوَازِينُهُ لِلرَّبِّ. كُلُّ مَعَايِيرِ ٱلْكِيسِ عَمَلُهُ.

Мерила и потези прави од Господа су, и све камење у тобоцу његово је дело.

١٢ 12 مَكْرَهَةُ ٱلْمُلُوكِ فِعْلُ ٱلشَّرِّ، لِأَنَّ ٱلْكُرْسِيَّ يُثَبَّتُ بِٱلْبِرِّ.

Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује престо.

١٣ 13 مَرْضَاةُ ٱلْمُلُوكِ شَفَتَا حَقٍّ، وَٱلْمُتَكَلِّمُ بِٱلْمُسْتَقِيمَاتِ يُحَبُّ.

Миле су царевима усне праведне, и они љубе оног који говори право.

١٤ 14 غَضَبُ ٱلْمَلِكِ رُسُلُ ٱلْمَوْتِ، وَٱلْإِنْسَانُ ٱلْحَكِيمُ يَسْتَعْطِفُهُ.

Гнев је царев гласник, али мудар човек ублажиће га.

١٥ 15 فِي نُورِ وَجْهِ ٱلْمَلِكِ حَيَاةٌ، وَرِضَاهُ كَسَحَابِ ٱلْمَطَرِ ٱلْمُتَأَخِّرِ.

У веселу је лицу царевом живот, и љубав је његова као облак с позним даждем.

١٦ 16 قِنْيَةُ ٱلْحِكْمَةِ كَمْ هِيَ خَيْرٌ مِنَ ٱلذَّهَبِ، وَقِنْيَةُ ٱلْفَهْمِ تُخْتَارُ عَلَى ٱلْفِضَّةِ!

Колико је боље тећи мудрост него злато! И тећи разум колико је лепше него сребро!

١٧ 17 مَنْهَجُ ٱلْمُسْتَقِيمِينَ ٱلْحَيَدَانُ عَنِ ٱلشَّرِّ. حَافِظٌ نَفْسَهُ حَافِظٌ طَرِيقَهُ.

Пут је праведних уклањање ода зла; чува душу своју ко пази на пут свој.

١٨ 18 قَبْلَ ٱلْكَسْرِ ٱلْكِبْرِيَاءُ، وَقَبْلَ ٱلسُّقُوطِ تَشَامُخُ ٱلرُّوحِ.

Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст.

١٩ 19 تَوَاضُعُ ٱلرُّوحِ مَعَ ٱلْوُدَعَاءِ خَيْرٌ مِنْ قَسْمِ ٱلْغَنِيمَةِ مَعَ ٱلْمُتَكَبِّرِينَ.

Боље је бити понизног духа с кроткима него делити плен с охолима.

٢٠ 20 ٱلْفَطِنُ مِنْ جِهَةِ أَمْرٍ يَجِدُ خَيْرًا، وَمَنْ يَتَّكِلُ عَلَى ٱلرَّبِّ فَطُوبَى لَهُ.

Ко пази на реч, налази добро, и ко се узда у Господа, благо њему.

٢١ 21 حَكِيمُ ٱلْقَلْبِ يُدْعَى فَهِيمًا، وَحَلَاوَةُ ٱلشَّفَتَيْنِ تَزِيدُ عِلْمًا.

Ко је мудрог срца, зове се разуман, а сласт на уснама умножава науку.

٢٢ 22 ٱلْفِطْنَةُ يَنْبُوعُ حَيَاةٍ لِصَاحِبِهَا، وَتَأْدِيبُ ٱلْحَمْقَى حَمَاقَةٌ.

Извор је животу разум онима који га имају, а наука безумних безумље је.

٢٣ 23 قَلْبُ ٱلْحَكِيمِ يُرْشِدُ فَمَهُ وَيَزِيدُ شَفَتَيْهِ عِلْمًا.

Срце мудрога разумно управља устима његовим, и додаје науку уснама његовим.

٢٤ 24 اَلْكَلَامُ ٱلْحَسَنُ شَهْدُ عَسَلٍ، حُلْوٌ لِلنَّفْسِ وَشِفَاءٌ لِلْعِظَامِ.

Љубазне су речи саће меда, сласт души и здравље костима.

٢٥ 25 تُوجَدُ طَرِيقٌ تَظْهَرُ لِلْإِنْسَانِ مُسْتَقِيمَةً وَعَاقِبَتُهَا طُرُقُ ٱلْمَوْتِ.

Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.

٢٦ 26 نَفْسُ ٱلتَّعِبِ تُتْعِبُ لَهُ، لِأَنَّ فَمَهُ يَحِثُّهُ.

Ко се труди себи се труди, јер га нагоне уста његова.

٢٧ 27 ٱلرَّجُلُ ٱللَّئِيمُ يَنْبُشُ ٱلشَّرَّ، وَعَلَى شَفَتَيْهِ كَٱلنَّارِ ٱلْمُتَّقِدَةِ.

Човек неваљао копа зло, и на уснама му је као огањ који пали.

٢٨ 28 رَجُلُ ٱلْأَكَاذِيبِ يُطْلِقُ ٱلْخُصُومَةَ، وَٱلنَّمَّامُ يُفَرِّقُ ٱلْأَصْدِقَاءَ.

Опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље.

٢٩ 29 اَلرَّجُلُ ٱلظَّالِمُ يُغْوِي صَاحِبَهُ وَيَسُوقُهُ إِلَى طَرِيقٍ غَيْرِ صَالِحَةٍ.

Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар;

٣٠ 30 مَنْ يُغَمِّضُ عَيْنَيْهِ لِيُفَكِّرَ فِي ٱلْأَكَاذِيبِ، وَمَنْ يَعَضُّ شَفَتَيْهِ، فَقَدْ أَكْمَلَ شَرًّا.

Намигује очима, кад мисли наопако; кад миче уснама, чини зло.

٣١ 31 تَاجُ جَمَالٍ: شَيْبَةٌ تُوجَدُ فِي طَرِيقِ ٱلْبِرِّ.

Седа је коса славна круна, налази се на путу праведном.

٣٢ 32 اَلْبَطِيءُ ٱلْغَضَبِ خَيْرٌ مِنَ ٱلْجَبَّارِ، وَمَالِكُ رُوحِهِ خَيْرٌ مِمَّنْ يَأْخُذُ مَدِينَةً.

Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свог срца бољи је него онај који узме град.

٣٣ 33 ٱلْقُرْعَةُ تُلْقَى فِي ٱلْحِضْنِ، وَمِنَ ٱلرَّبِّ كُلُّ حُكْمِهَا.

Ждреб се баца у крило, али је од Господа све што излази.