أَيُّوبَ 5

١ 1 «اُدْعُ ٱلْآنَ. فَهَلْ لَكَ مِنْ مُجِيبٍ؟ وَإِلَى أَيِّ ٱلْقِدِّيسِينَ تَلْتَفِتُ؟

Зови; хоће ли ти се ко одазвати? И коме ћеш се између светих обратити?

٢ 2 لِأَنَّ ٱلْغَيْظَ يَقْتُلُ ٱلْغَبِيَّ، وَٱلْغَيْرَةَ تُمِيتُ ٱلْأَحْمَقَ.

Доиста безумног убија гнев, и лудог усмрћује срдња.

٣ 3 إِنِّي رَأَيْتُ ٱلْغَبِيَّ يَتَأَصَّلُ وَبَغْتَةً لَعَنْتُ مَرْبِضَهُ.

Ја видех безумника где се укоренио; али одмах проклех стан његов.

٤ 4 بَنُوهُ بَعِيدُونَ عَنِ ٱلْأَمْنِ، وَقَدْ تَحَطَّمُوا فِي ٱلْبَابِ وَلَا مُنْقِذَ.

Синови су његови далеко од спасења и сатиру се на вратима а нема ко да избави.

٥ 5 ٱلَّذِينَ يَأْكُلُ ٱلْجَوْعَانُ حَصِيدَهُمْ، وَيَأْخُذُهُ حَتَّى مِنَ ٱلشَّوْكِ، وَيَشْتَفُّ ٱلظَّمْآنُ ثَرْوَتَهُمْ.

Летину његову једе гладни и испред трња купи је, и лупеж ждере благо њихово.

٦ 6 إِنَّ ٱلْبَلِيَّةَ لَا تَخْرُجُ مِنَ ٱلتُّرَابِ، وَٱلشَّقَاوَةَ لَا تَنْبُتُ مِنَ ٱلْأَرْضِ،

Јер мука не излази из праха нити невоља из земље ниче.

٧ 7 وَلَكِنَّ ٱلْإِنْسَانَ مَوْلُودٌ لِلْمَشَقَّةِ كَمَا أَنَّ ٱلْجَوَارِحَ لِٱرْتِفَاعِ ٱلْجَنَاحِ.

Него се човек рађа на невољу, као што искре из угљевља узлећу у вис.

٨ 8 «لَكِنْ كُنْتُ أَطْلُبُ إِلَى ٱللهِ، وَعَلَى ٱللهِ أَجْعَلُ أَمْرِي.

Али ја бих Бога тражио, и пред Бога бих изнео ствар своју,

٩ 9 ٱلْفَاعِلِ عَظَائِمَ لَا تُفْحَصُ وَعَجَائِبَ لَا تُعَدُّ.

Који чини ствари велике и неиспитиве, дивне, којима нема броја;

١٠ 10 ٱلْمُنْزِلِ مَطَرًا عَلَى وَجْهِ ٱلْأَرْضِ، وَٱلْمُرْسِلِ ٱلْمِيَاهَ عَلَى ٱلْبَرَارِيِّ.

Који спушта дажд на земљу и шаље воду на поља;

١١ 11 ٱلْجَاعِلِ ٱلْمُتَوَاضِعِينَ فِي ٱلْعُلَى، فَيَرْتَفِعُ ٱلْمَحْزُونُونَ إِلَى أَمْنٍ.

Који подиже понижене, и жалосне узвишује к спасењу;

١٢ 12 ٱلْمُبْطِلِ أَفْكَارَ ٱلْمُحْتَالِينَ، فَلَا تُجْرِي أَيْدِيهِمْ قَصْدًا.

Који расипа мисли лукавих да руке њихове не сврше ништа;

١٣ 13 ٱلْآخِذِ ٱلْحُكَمَاءَ بِحِيلَتِهِمْ، فَتَتَهَوَّرُ مَشُورَةُ ٱلْمَاكِرِينَ.

Који хвата мудре у њиховом лукавству, и намеру опаких обара;

١٤ 14 فِي ٱلنَّهَارِ يَصْدِمُونَ ظَلَامًا، وَيَتَلَمَّسُونَ فِي ٱلظَّهِيرَةِ كَمَا فِي ٱللَّيْلِ.

Дању наилазе на мрак, и у подне пипају као по ноћи.

١٥ 15 ٱلْمُنَجِّيَ ٱلْبَائِسَ مِنَ ٱلسَّيْفِ، مِنْ فَمِهِمْ وَمِنْ يَدِ ٱلْقَوِيِّ.

Он избавља убогог од мача, од уста њихових и од руке силног.

١٦ 16 فَيَكُونُ لِلذَّلِيلِ رَجَاءٌ وَتَسُدُّ ٱلْخَطِيَّةُ فَاهَا.

Тако има надања сиромаху, а злоћа затискује уста своја.

١٧ 17 «هُوَذَا طُوبَى لِرَجُلٍ يُؤَدِّبُهُ ٱللهُ. فَلَا تَرْفُضْ تَأْدِيبَ ٱلْقَدِيرِ.

Гле, благо човеку кога Бог кара; и зато не одбацуј карање Свемогућег.

١٨ 18 لِأَنَّهُ هُوَ يَجْرَحُ وَيَعْصِبُ. يَسْحَقُ وَيَدَاهُ تَشْفِيَانِ.

Јер Он задаје ране, и завија; Он удара, и руке Његове исцељују.

١٩ 19 فِي سِتِّ شَدَائِدَ يُنَجِّيكَ، وَفِي سَبْعٍ لَا يَمَسُّكَ سُوءٌ.

Из шест невоља избавиће те; ни у седмој неће те се зло дотаћи.

٢٠ 20 فِي ٱلْجُوعِ يَفْدِيكَ مِنَ ٱلْمَوْتِ، وَفِي ٱلْحَرْبِ مِنْ حَدِّ ٱلسَّيْفِ.

У глади избавиће те од смрти и у рату од мача.

٢١ 21 مِنْ سَوْطِ ٱللِّسَانِ تُخْتَبَأُ، فَلَا تَخَافُ مِنَ ٱلْخَرَابِ إِذَا جَاءَ.

Кад језик шиба, бићеш сакривен, нити ћеш се бојати пустоши кад дође.

٢٢ 22 تَضْحَكُ عَلَى ٱلْخَرَابِ وَٱلْمَحْلِ، وَلَا تَخْشَى وُحُوشَ ٱلْأَرْضِ.

Смејаћеш се пустоши и глади, нити ћеш се бојати зверја земаљског.

٢٣ 23 لِأَنَّهُ مَعَ حِجَارَةِ ٱلْحَقْلِ عَهْدُكَ، وَوُحُوشُ ٱلْبَرِّيَّةِ تُسَالِمُكَ.

Јер ћеш с камењем пољским бити у вери, и зверје ће пољско бити у миру с тобом.

٢٤ 24 فَتَعْلَمُ أَنَّ خَيْمَتَكَ آمِنَةٌ، وَتَتَعَهَّدُ مَرْبِضَكَ وَلَا تَفْقِدُ شَيْئًا.

И видећеш да је мир у шатору твом, кућићеш кућу своју и нећеш се преварити.

٢٥ 25 وَتَعْلَمُ أَنَّ زَرْعَكَ كَثِيرٌ وَذُرِّيَّتَكَ كَعُشْبِ ٱلْأَرْضِ.

Видећеш како ће ти се умножити семе твоје, и пород ће твој бити као трава на земљи.

٢٦ 26 تَدْخُلُ ٱلْمَدْفَنَ فِي شَيْخُوخَةٍ، كَرَفْعِ ٱلْكُدْسِ فِي أَوَانِهِ.

Стар ћеш отићи у гроб као што се жито сноси у стог у своје време.

٢٧ 27 هَا إِنَّ ذَا قَدْ بَحَثْنَا عَنْهُ. كَذَا هُوَ. فَٱسْمَعْهُ وَٱعْلَمْ أَنْتَ لِنَفْسِكَ».

Ето, разгледасмо то, тако је; послушај и разуми.